Nemojte da zastajete Govor helperima i komitetu Ćilandak, Indonezija 11. decembar 1976. godine Početna strana       Sadržaj     Pretraživač

Prevod Josephine Bačikin, lekturisano od Slavice Čelar

Iz treće knjige i treće serije od predhodno neobjaveljnih Bapakovih govora.
Pravo kopiranja  1991 Subud Publications International Limited.
Kod broj:76  CDK 17
Provizorni  prevod. Samo za članove Subuda

Braćo i sestre, assalamu 'alaikum wa rochmatullahi wa bara-katuh. Bapak vam želi dobro veče i dobro došli. Da nastavimo, Bapak treba da vam kaže da će večeras nastaviti govor u vezi objašnjenja u vezi latihana kejiwaana od Subuda, kao i da će biti malo testiranja, ako je to moguće, kako biste sebi dokazali  i osvedočili se sami u vezi onoga što je Bapak rekao. Na ovaj način možete da povećate svoju sigurnost i uverenosti u vezi prirode latihana kejiwaana od Subuda.

Braćo i sestre, latihan kejiwaan od Subuda, kako Bapak stalno objašnjava je jedna vežba ili trening koji nastaje iz vaše sopstvene prirode, prirode ljudskog života. To nije neki strani ili neprirodni latihan (vežba), već onaj koji baca svetlost i ilustruje ljudski život i vaš lični život, sve dok živite na ovom svetu. Iz tog razloga duhovni trening ili latihan koji nosi ime Subud nije neki ezoterični trening ili učenje, već trening koji sadrži spoznaju ljudskog života.

Zato ono što se pojavi na latihanu, i što se dogodi, izgleda vrlo obično i svakodnevno. To je kao vaš svakodnevni normalni život na ovome svetu i njegove aktivnosti i akcije. To je kao obične navike ljudi koji žive na ovom svetu. I pored toga jasno je da je to aktivirano i pokrenuto od neke ogromne životne sile koja obuhvata vas istovremeno iznutra i spolja, i ustvari, može se reći da je to životna sila koja obuhvata ceo univerzum. To je ono što može da se objasni, kada je neko u stanju da to doživi, kao snaga Jednog Svemogućeg Boga, što se nazive zat Allah, snaga Svemogućeg.

Od prirode pokreta i postupaka na latihanu, koje vi doživljavate i svedočite sami za sebe, može se zaključiti da će od ovoga latihana nastupiti promene u vašem unutrašnjem biću; tako da jedno unutrašnje biće koje obično pre nije bilo dobro, nije perfektno, postepeno će postati perfektno i izvrsno. Zato je jasno da kako vreme odmiče tako će se i latihan kejiwaan od Subuda razvijati ka sve višem nivou. Značenje razvitka je izgradnja, stvaranje ili produkcija jednog perfektnog unutrašnjeg bića.

Verovatno je sve ovo volja Jednog Svemogućeg Boga. Ono takođe odgovara razvitku ljudi u ovom svetu u sadašnjem vremenu, kada stvari nisu više kako su uobičajeno bile u prošlosti. U tim vremenima ljudi su jednostavno verovali, ali ipak je važno da se takođe dobije uvid u nečije verovanje, čak i ako je taj uvid u duhovnim sferama. To je još uvek evidencija.

Tako da je jasno da danas ljudska buća i okruženje ljudskog života na ovom svetu zahteva evidenciju, kako iznutra tako i  spolja, isto duhovno i materijalno. Više nije potrebno i nije dovoljno samo da se veruje. To je tako kako je, braćo i sestre, tako da smo svi mi stvarno izuzetno srećni i blagosloveni da budemo u stanju da primimo dokaz onoga što smo učili u raznim religijama, na primer, oni koji su hrišćani, oni koji su budisti, koji su muslimani, ili oni koji pripadaju bilo kojoj religiji koja postoji. Na ovaj način više nije potrebno stalno da se diskutuju ezoterične ili duhovne stvari, već je potrebno da se one primene u praksi i da se one potvrde.

Taj napor može da bude različite prirode. Preduzetništva nisu sva iste vrste. Ne, ima preduzetništva u oblasti poljoprivrede ili trgvovine, u oblasti tehnologije, u oblasti filma, i svih drugih oblasti; bilo gde da se zadesite da znate kako da radite. Način kako se postupa u  preduzetništvu je u skladu sa sadašnjim razvojem, jer u sadašnjem vremenu u kojem živimo je drugačije nego  što  su običavali ljudi koji su živeli u prošlim vremenima. U prošlosti, ljudi su još uvek živeli sami za sebe, jer ih nije bilo toliko puno. Danas mi treba da živimo zajedno, što znači da radimo zajedno.

Pored toga, mi sada učimo iz iskustva ovog sveta, od okoline. Predhodno, u vremenima kada je Bapak još bio dečak, izgledalo je da je  ogroman put od Evrope do Amerike,  kada se razdaljina između Semaranga i Jakarte osećala kao da se ide na drugi svet. U današnje vreme putovanje od Semaranga do Jakarte izgleda isto kao odavde do Pasar Baru (oblast van Jakarte). Pa predhodno razdaljina od Jakarte do Semaranga bila je kao danas između Indonezije do neke druge zemlje, kao što je Evropa ili Amerika. Tako da nas okruženje u ovom svetu uči  da u današnje vreme nije isto kao što smo  navikli u starim vremenima. Danas živimo u vreme progresa koji je otišao daleko van onoga na šta smo se navikli.

Zato ako neko ne želi da zaostaje, ni jedna razdaljina nije previše velika; one su sve iste. Međutim, ako neko nema problema da zaostaje, to je na samoj osobi da odluči.  Ako neko ne želi da zaostaje za drugima, on mora da drži korak sa drugima, da napreduje kako drugi napreduju. U stvari, mi smo danas učeni od ovog sveta, da mi stvarno nismo drugačiji. Indonežanska trka nije drugačija od one u Evropi, i trka u Evropi se ne razlikuje od one u Indoneziji, od Američke trke ili bilo koje druge trke. Ono što je različito i što prouzrokuje te razlike koje uslovljavaju da zaostajemo je to da ne radimo dovoljno i  ne volimo  mnogo da radimo; još uvek volimo da sanjarimo u vezi prošlosti i davnih vremena.

Ne,  ne smemo tako da radimo. Mi koji idemo napred ne smemo stalno da gledamo unazad. Kada hodate, naravno,  idete napred, zato ne smete stalno da gledate nazad. Zato ne smete još uvek da se osećate kao pre, stalno inferiorni i slično. Ne smete da imate inferiorni kompleks. Današnji svet nam je pokazao da mi nismo drugačiji. Ono šta je drugačije je naše ponašanje i način kako radimo. To znači da je razlika u našoj volji. Znači, kako ne bismo zaostali i kako bismo bili u stanju da napredujemo zajedno sa ostalim svetom, mi moramo mnogo da radimo i da budemo uspešni.

Kako bismo mogli da to učinimo, treba pored toga što primamo i praktikujemo latihan kejiwaan od  Subuda, takođe da se bavimo i nekim preduzetništvom. Preduzetništvo ne znači da treba da nešto prodajemo. To nije to; već bilo šta da znate da radite, sve dok je to jedan zajednički rad. Radeći tako zajedno, vi ćete biti u stanju da spoznate svoje lične slabosti. Na ovaj način mi možemo da vodimo i da damo primer onima koji su slabi. Bogati mogu da daju primer onima koji su siromašni; pametni mogu da upute one koji su neobrazovani. Na ovaj način možemo da ostvarimo progres.

Braćo i sestre, time što smo zajedno u Subudu kao članovi iz raznih zemalja, iz raznih religija kako i od raznih rasa je stvarno velika sreća za sve članove Subuda kao celine.  Jedna rasa može da upozna i oseti drugu, ili da razume drugu rasu. To je zato što se svi oni nalaze zajedno na latihanu kejiwaanu od Subuda. To znači da je Bog dao put ljudima u Subudu, i da je Subud potpuno otvoren  put za svoje članove, tako da članovi Subuda neće moći da završe kao ljudi koji su uskogrudni u svojim osećanjima i ograničenih shvatanja.

Baš nasuprot tome, jedna Subud osoba, član Subuda, je neko ko stvarno ima široka osećanja. Zato što on ili ona mogu da prime osećanja od raznih rasa. Bapak vam otvoreno kaže, zato što to nisu samo njihova spoljna osećanja ili emocije koje mi možemo da doživimo ili da osetimo, već su takođe osećanja njihovih duša. Tako da je jasno, braćo i sestre, da neko ko  je postao član Subuda je neko ko je stvarno u stanju da oseća široko kao što je okean. Tu nema obala niti ograničenja.

Zbog toga, Bapak vam stvarno direktno kaže da članovi Subuda sigurno neće biti ljudi koji se osećaju inferiorno ili da imaju kompleks inferiornosti. Oni neće biti takvi. Oni će posedovati jedno osećanje koje je stvarno, ne superiorno, već normalno; oni će se osećati normalno kao ljudi sa ovoga sveta. Ovo je Bapak takođe i sam doživeo. Ovo je sada već počelo da se dešava  svima vama, posebno vama iz Indonezije, koji možda osećaju da su odgurnuti po strani, međutim, to je baš to osećanje koje vas je i stavilo tamo. To nije u redu.

Više nema razloga da sada u našim životima u ovo vreme mislimo o sebi kao o bićima indonežanske rase;  ne, mi smo deo ljudskog roda na ovom svetu. Svi su ravnopravno visoko i nisko;  svi ravnopravno poseduju nešto  u čemu nema razlike. To zavisi samo od volje. To samo zavisi od sreće, od pronicljivosti. Ali i pored svega ovoga mi ne smemo da kažemo da to zavisi od ovoga ili onoga, već mi moramo da delamo.

Ovo je razlog zašto vas Bapak uvek podstiče da radite nešto drugo osim primanja i praktikovanja latihana kejiwaaa od Subuda. Vi ne treba samo to da radite, kako biste, i ako se može reći da je to eksterno, bili u stanju da razumete i da osetite razliku između indiciranja nečega što dolazi iznutra od onoga spolja i indiciranja nečega što dolazi od spolja ka unutra.

Ono što Bapak misli pod spolja ka unutra je metod zarađivanja prihoda pre nego što počnete. Vi dobijate pare, pare, pare, vi tražite posao, posao, posao. Tada, kada imate mnogo prihoda koji redovno dolaze, tada kažete da kasnije, kada budete u penziji, da ćete se vrlo ozbiljno baviti službom Bogu. To je ono što se zove od spolja ka unutra. Tako vi čekate vreme kada ćete primiti penziju, a sve dotle vi prvo vodite računa o parama.

Sa nama nije takav slučaj. Kod nas je obrnut slučaj. Mi idemo iznutra, od duhovnog ka materijalnom. To znači da mi radimo latihan kejiwaan. Velika je sreća za nas da smo već u stanju da prvo primamo duhovnost tako da od duhovnog sada možemo da se bavimo priduzetništvom.  Na ovaj način, korak po korak, vi možete da osetite  i da primite kako i kojim pravcem vas Bog vodi kada nešto radite. Ako pitate koju vrstu stvari, pa i sam Bapak nikada pre nije ni pomišljao niti očekivao da će biti u stanju da stvori jednu banku, iako, naravno, to nije učinjeno Bapakovim ličnim sredstvima. Ipak, sutra će biti sastanak za vlasnike banke da bi obavestili indonežanske članove u vezi svega ovoga.

Bapak je takođe osnovao jednu real estate (građevinsku) firmu, i sa njom započeo zgradu PT. S. Widjojo. Tu su i ostale firme kao što je IDC i slično. Znači da je istina da te stvari mogu da funkcionišu kada se počinje od duhovnog. U stvari, od nemanja ničega Bapak sada poseduje dosta. Kada neko već  poseduje nešto,  onda on može nešto da uradi sa tim; to je običan način. I kako je to uobičajeni način, on retko uspeva. To je tako kako je. Recimo, vi radite neku vrstu trgovine ili nešto komercijalno,  na primer. Međutim, ako imate kapital za tako nešto, još nije sigurno da će to uspeti. U stvari, to može da bude samo ako ljudi imaju mnogo, i ako koriste svoj kapital za trgovinu, koji sami prekidaju na pola puta. Iz kog razloga? To je zato što su oni više navikli da imaju para nego da ih nemaju.

Mi sada treba da se napregnemo da polazino od toga da nemamo, ka tome da imamo. Ako od toga da nemamo mi stignemo da imamo nešto, tada ono što posedujemo stvarno postaje naše za uvek. To je zato što ste vi u stanju da znate i naučeni ste da imate problema kako biste stekli ono što nemate. Kada je situacija takva, mi nećemo učiniti ništa rasipnički i bićemo mnogo obazriviji. 

Pa, tako je to, braćo i sestre, tako da pored toga što primate latihan, radite latihan kejiwaan, stvarno treba da se bavite nekim poslom ili biznisom; onim što Bapak uvek zove preduzetništvo (enterprise). To je radi toga kako biste se navikli da možete da primate i da osećate vođenje i pravac od Boga, kako na ovom svetu tako i kasnije posle smrti.  I kako biste bili u stanju da znate kako će biti kasnije, tu je vođenje od Boga, što je prezentovano u Njegovim stvorenjima, i postoji u vama.

Braćo i sestre, kada vas Bapak ovako gura, to ne treba da se zove forsiranje. Jer ono što Bapak misli je da se od pogrešnog shvatanja latihana kejiwaana od Subuda, u vezi njegovog cilja i namere, da se to preokrene u neki poslovni predlog.

Tako da može da se desi da i pored toga što redovno radite latihan, da se ipak ne slažete među sobom; i to zbog materijalnih stvari koje vi smatrate da su rezultat latihana. U stvari, to nije baš tako, braćo i sestre. Kejiwaan neće proizvesti nikakve pare. Ne, kejiwaan će samo proizvesti wahyu (otkrovenje) i ilham (duhovnu spoznaju). To znači da će to proizvesti znanje i razumevanje od kojeg ćete vi imati koristi, i koje ćete trebati za svoj život kasnije kada budete napustili ovaj svet.

Ipak, važno je da to isto možete i da koristite; takođe je važno da vi to posedujete dok još živite na ovome svetu, tako da sva ta pamet i ono što otkrijete  bude kao učitelj za vas u vama samima. To tada znači da ćete tada vi biti u stanju da imate predstavu o budućnosti; da razumete sutrašnjicu, sutrašnji dan, i dan posle njega, sledeći mesec, dvanaest meseci unapred, tri meseca unapred, jednu, dve, tri godine unapred. To je kao da možete da dohvatite i dotaknete ono što je ispred vas. Tako da je to jedna spoznaja koja je van redovnog. Vi sami postajete učitelj i učenik, to ste vi sami.

Isto je i za članove u drugim zemljama, ne samo ovde. U Kolumbiji su stalno u stanju neke disharmonije među grupama; oni su stalno u stanju nesloge. Neko može da pita šta oni stvarno traže. Ako oni traže wahyu, ako oni traže ilham, ako oni traže duhovni razvitak, oni u stvari nikada ne bi bili u stanju da dođu do tih neslaganja i svađa, niti bi bilo moguće za njih da to prime. Ljudi mogu samo da prime duhovni progres, progres u wahyu, u ilhamu, preko strpljenja, vere i iskrenosti. Zašto onda da se svađamo?

Tako da je jasno da te svađe nisu ništa drugo nego svađe u vezi komercijalnih stvari, u vezi para, eksternih stvari. Oni ne žele da priznaju da to vodi ka svetovnim stvarima. Oni tvrde da to vodi u duhovnom pravcu. Ne, to nikako nije ista stvar. Ako je to duhovni pravac tada će, naravno, biti harmonije, tada će, naravno, biti mira; tada neće biti svađe. Ne bi je nikako bilo, jer koja je potreba za svađom? To će vas, ustvari, odvesti u mrak, što znači da će vaš put služenja Boga biti u mraku.

To je tako kako je, braćo i sestre, i mi ne smemo da grešimo kako se stvari dešavaju, i mi treba da razumemo i da se naviknemo i da počinjemo da osećamo razliku. Čak i ako smo razdvojeni jedno od drugoga, ipak mi još uvek zajedno pratimo put između spolja i unutra; to jest, jasno je da u našem duhovnom životu mi uvek primamo i dejstvujemo u skladu sa vođenjem  i pravcem koji primamo od Boga. I mi se bavimo enterprajzom; to jest, mi nešto radimo. To može da bude bilo šta da vi volite; žene mogu, na primer, da kuvaju ili šiju sve moguće stvari; one takođe mogu da se bave nekim poslom. Kako stvari stoje, ja ne žalim previše, ali ja sam iznenađen da vi niste u stanju da se bavite preduzetništvom. To je čudno.

Jasno je prema tome da vama ne nedostaje želja da radite, dok istovremeno se nadate, ne da imate previše, ali najmanje uvek dovoljno i možda čak i malo više nego dovoljno kako biste mogli da vodite svoje domaćinstvo. Vi morate da se tome nadate. Kako možete da dođete do toga sem uz napor, i ako se bavite nekim poslom ( preduzetništvom )? Kao primer, hajde da se opet vratimo na Bapaka.

Bapak ovo stalno ponavlja. Možda je Bapak, ovde sada, jedina osoba koja je zadovoljna, koja je srećna. Izgleda da je tako. Pa, zar nije to čudno? Bapak je, naravno, organizovao stvari, on ih je sredio. Tako da Bapak, mogu da vam direktno kažem, ima veće prihode nego što je uobičajeno. Zato Bapak kaže da je on srećniji. Bapak bi voleo da to nije samo Bapak, braćo i sestre; Bapak bi voleo da svi vi budete isto tako srećni, a zašto vi to ne možete da budete? Trebalo bi da to možete. Da, to zavisi samo do vaše snage volje.

Samo  pogledajte, braćo i sestre; ima mnogo primera. Bapak kaže da je to kao u Jalan Raya Fatmawati, ulici koja ide odavde do Bloka A. Pre su tu bili svi mogući trgovci koji su prodavali cao (lokalne sokove) i svi drugi mogući trgovci. Sada su prodavci dodola cao u sporednim ulicama, a sada su tu napred neki drugi ljudi (Kinezi).

Sada je već drugačije. To nije da Bapak pravi razliku između ove i one rase. Ne, samo mi smo se predali. Mi smo napustili ono što želimo, mi smo se predali bez obzira na svoje želje, dozvolili smo da budemo pobeđeni u svojoj istrajnosti i odlučnosti. Što se tiče pameti mi se nećemo predati. Mi moramo takođe da razumemo; mi razumemo da je jedna rupija  isto koliko i hiljadu centi, i da je hiljadu rupija  hiljadu puta hiljadu centi.

Tako da je jasno, braćo i sestre, da mi treba da budemo ljudi koji kalkuliše. Mi ne treba da budemo ljudi koji nikada ne kalkuliše. Mi moramo sami da računamo. Pa, da li će nas to pretvoriti u mašine? Ne, nasuprot. Jedna mašina ne može da funkcioniše bez čoveka. Tako da kao ljudska bića, mi moramo da kalkulišemo za svoje živote.

Evo jednog primera. Ko je taj koga treba da imitiramo? Na prvom mestu to je Bog. Ako Bog ne bi kalkulisao, ovaj život ne bi bio kao što jeste. On ne bi postojao. Prema tome postoji kalkulacija u svemu postojećem. Čak i proroci, proroci su takođe kalkulisali. Ako je bilo potrebno da se bore, oni su se borili. Ako je bilo potrebno da čita kuran, oni su ga čitali. Ako je bilo potrebno da se drži govor, oni su držali govor. Ako je bilo potrebno da se radi, oni su radili. Ako je bilo potrebo da se zaradi novac, oni su zarađivali novac. Eto tako je to bilo.

Tako da ne treba da se ide u džamiju u vreme kada neko treba da zarađuje pare, na primer, ili samo čita kada je vreme da se zarađuju pare. Kako ćemo sprečiti da ne zaostajemo, braćo i sestre? Mi moramo da raspodelimo svoje vreme. Zato mi moramo da kalkulišemo. Tako u sadašnjem vremenu mi moramo da imamo ono što se zove kompjuter. U starim vremenima, to se zvalo abacus. To je ono što su Kinezi koristili u starim vremenima. Kineski način je bio da koriste abacus,  ta stvar koja se čuje kao klik, klik, kilk. Bez toga, neko bi mogao da pogreši u kalkulaciji.

Tako da mi koji danas živimo već smo išli u školu za kalkulaciju, mi moramo. Mi ne smemo, kako je to bilo, da idemo u škole  koje ne koriste kalklulaciju, kao da smo još u džungli. Ljudi tamo ne kalkulišu. Sve dok oni mogu da jedu i piju i oni koji su oženjeni mogu da spavaju sa svojim ženama, tada oni samo potroše ostatak svog vremena u spavanju. Oni imaju decu; jedno, dvoje, troje, četvoro, petoro, šestoro, sedmoro, osmoro, devetoro, desetoro, jedanaestoro; dovoljno. Jedno nedostaje; dvanest.

Pa Bapak ne kaže da su oni koji već imaju dvanaestoro dece pogrešili. Ne. To je već prekasno. Ja ih ne krivim. To je već prekasno. Takvi ljudi stvarno nisu koristili kalkulaciju. I kakav im je sada život? Kada neko ima dvanaestoro dece, dvanaest hiljada rupija na dan neće im biti dovoljno da im se kupi  hrana. Ali, kako ne mogu da dobiju više od tih dvanaest hiljada, naravno, njima neće biti dovoljno.

Zato ako oni moraju da žive sa nedovoljno para i sa nedostatkom sredstava, tada je kako je Bapak već rekao, oni ne mogu da imaju srećan život. Međutim, ako oni kalkulišu, oni mogu da uvide da za dvanaestoro dece mora da se ima dvanaest puta više  nego što je obično potrebno za jednu osobu. To mora da bude tako. Tako da ako ljudi imaju dvanaestoro dece, oni moraju da rade dvanaest puta više nego ljudi koji imaju samo jedno ili dvoje. To je dosta teško za njih jer sami nisu i dvanaest puta jači. To je na osnovu kalkulacije.

To je tako, braćo i sestre, tako da u stvari ovaj Subud formira jednostavno uputstvo, a opet je stvarno inklusivno i obuhvata sve u sebi. Kasnije kada budemo imali malo slobodnog vremena ja ću vam malo po malo pokazati to kroz testiranje.

Braćo i sestre, kao pravilo, ljudi kada govore u vezi duhovnih stvari ili u vezi služenja/molitve Jednom Svemogućem Bogu, oni obično imaju vrlo ozbiljan izgled; te stvari izgledaju ozbiljne i teške. Međutim, u Subudu nije tako; to je nešto vrlo normalno. I stvarno, to jeste nešto normalno. To su samo sami ljudi koji čine da to izgleda kao nešto teško, nešto ozbiljno. U stvari, nije potrebno da se od toga pravi nešto ozbiljno; to nije potrebno. To je u stvari nešto normalno i obično; to je stvarno baš nešto obično.

Normalno je za ljude da umru, i egzistencija ljudskih bića je takođe normalna. Razmislite o ovome. Kada se ljudi venčaju, tada oni iznenada shvate da im je žena trudna; tada posle par dana oni iznenada čuju da beba plače. To sve izgleda da se dešava vrlo brzo. Da li je stvarno prošlo već devet meseci? Stvarno jeste. Tako brzo.

Pa, kada umrete to izgleda isto tako. Juče je neko još hodao naokolo; sada se čuje vest da je on već umro. To je vrlo jednostavno; to je stvarno vrlo jednostavno. To su sama ljudska bića koja čine da to bude nešto teško. Šta je, ustvari, duhovno znanje? To je nešto što je već tu, ipak ljudi traže to negde daleko. To su stvarno ljudska bića koja čine stvari teškim i komplikovnim.

Braćo i sestre, to je tužno da najbolja stvar koju ljudi mogu  da učine je da se izdvoje od sveta, ili da ako bi neko stvarno bio u stanju da primi wahyu, otkrovenje, to bi se desilo ako bi ta osoba živela kao asketa, povučena od sveta; negde na planini ili u pećini negde u brdu. Pa, to je zato što oni traže nešto teško, tako da ljudi stvarno i odlaze na planine. Šta u stvari znači ta planina? Ono što znači planina je hati sanubari, unutrašnje srce.

Razmislite samo o ovome. Dovoljno je samo da ta osoba praktikuje asketizam u svom ličnom hati sanubari. To je dovoljno. Pa, ako je to dovoljno, šta tada? Da li je potrebno da se traži negde na sred okeana; da li je potrebno da se živi negde na kraj mora? Ne. Dovoljno je da se živi kod kuće. Ako su kod kuće deca smetnja, vi možete da odete u vašu sobu. Ako odete u svoju sobu i tu nađete svoju ženu, pa, tu je kuhinja. To su sve smetnje ako ih vi tako doživljavate.

Tako da ljudi stvarno prave probleme sami sebi. Ima onih koji takođe kažu da je dobro otići i živeti na obali okeana, pa, i onda će oni stvarno i otići da žive na obali mora. Tada će oni umreti. Ti ljudi stvarno traže sebi probleme. Šta znači to biti na obali okeana? To znači obala osećanja. To je isto što je i obala okeana. Obala okeana, ta osećanja, su opet u hati sanubari.

Tada su tu oni koji kažu, kako bi smirili srca, treba da se okrenu ka Planini Tuseno. Gde da tražimo tu Planinu Tuseno? Ako je tražite, nje nema. U stvari, to je nos.

To je najizraženiji naš deo, najudaljeniji deo tela. Tako da ako neko želi da meditira, njegov nos mora da bude ta tačka na koju on mora da se koncentriše, tako da oba njegova oka budu fokusirana na njega kako bi postala jedno. Na kraju on će postati razrok. Tako da ta osoba šteti sama svom telu.

Zato se kaže tim osobama da malo uspore, da ne idu težim putem. Kasnije će vam Bapak pokazati malo u vezi ovoga. A sada, najbolje će biti da Bapak počne sa onima van Jakarte. Molim vas da sednete u redove i da vam je udobno.

( Testiranje)

Biće mnogo prilika za sve vas. Biće još prilika ne samo večeras, već i druge subote u svakom mesecu Bapak će imati ovakve sastanke. Ne samo ovaj put.

Sada za žene; za one van  Jakarte, ako ima neka. Nemojte da učestvujete ako niste van Jakarte. Biće dosta teško da se prevede za strance. Englezi koji su pravi Englezi teško mogu to da urade, osim ako nisu javanski Englezi, onda mogu.

Tu su svi? Nema vas više? Pa onda stranci neka se priključe, ako mogu da razumeju. Nekada mogu da prime čak i ako ne razumeju šta je rečeno. Zato sam savetovao da učite indonežanski i javanski makar malo.

( Testiranje)

Pa vi već možete da primate i sada ostaje samo da to i primenite. Vratite se na svoja mesta.

Dozvolite da malo dodam, iako je već jedanaest sati;  zato ću ograničiti vreme do pola sata posle jedanaest sati. Tako ćemo dodati još pola sata.

Ako imate nešto da pijete samo izvolite (Bapak pije).

Kako je ostalo još oko dvadeset minuta, ja ću nešto malo dodati. Sada samo za žene helpere iz Jakarte. Molim da sednete, sada učite da sedite. Obično vi stojite. Kada se budete navikle da primite zikir kako je Bapak baš sada pokazao, vi možete da to činite sedeći same i tada se nećete osećati usamljenim. To će vas ispuniti i vi ćete se osećati blaženo i vrlo komotno, tako da nema tuge, samo prisustvo snage Božije. Sada pratite.

( Testiranje)

Gotovo! Iako nije dugo trajalo, vrlo je dobro.

Braćo i sestre, kako ćemo održavati ovo svake druge subote u mesecu, oni koji nisu do sada imali priliku, imaće sledeći put. Nema potrebe za žurbom, jer je Bapak odredio vreme samo od pola sata posle jedanaest kao najkasnije. Nema potrebe da ljudi požuruju Gospoda Boga. Tako  mi možemo da radimo ovaj latihan kejiwaan zbog Boga, i ne treba da tražimo Boga, pošto je u stvari Bog taj koji nas pokreće.

Braćo i sestre, Bapak će zavrišti ovaj sastanak za večeras. Bapak vam se zahvaljuje što ste došli, i moli se da uvek budete zaštićeni od Jednog Svemogućeg Boga. Da uvek budete zaštićeni i srećni, i da uvek imate dobru garderobu sa odgovarajućom cenom, i da dugo živite i da budete uspešni.
 

Početna strana       Sadržaj     Pretraživač