Govor članovima

Nagrada i odlika posta
Prvi govor za vreme Ramadana
Ćilandak, Indonezija
24. avgust 1978. godine

Početna strana Sadržaj Pretraživač

Iz „Bapakovog četvrtog govora za Ramadan 1978. i Idulfitri govor”. februar 1979.
Pravo kopiranja 1979. Muhammad Subuh Sumohadiwidjojo i Internacionalni Subud Komitet.
Publikovao Subud Publications International Ltd.
Kod broj: 78 CDK 15
Samo za članove Subuda

Braćo i sestre, Bapak vas pozdravalja na islamski način: Assaldmu 'alaikum wa rahmatullahi wa barakatuh.

Pre testiranja, Bapak oseća da je izuzetno potrebno da vam da neka objašnjenja u vezi značenja i cilja posta u ovom mesecu posta, jer neki od članova pitaju koja je potreba za postom za nas ljude iz Subuda. To je ono što će Bapak da objasni, tako da možete da razumete značenje posta u ovom mesecu Ramadana, mesecu posta. Muslimani razumeju ovo, ali naravno, drugi ljudi koji nisu muslimani, ali koji se pridružuju postu, pitaju koja je potreba za tim. Iz tog razloga Bapak će vam dati određena objašnjenja u vezi ovoga.

Braćo i sestre, post je deo ibadata ( religiozna obaveza ) koju ljudi iz islama imaju prema Jednom Svemogućem Bogu. Ali u stvari, braćo i sestre, to je stvarno vrlo važno i potrebno za sva ljudska bića da poste. Zašto? To je zato što je post kao latihan, kao jedan trening – to je jedan spiritualni trening, latihan kerohanian ( duhovna vežba ). To je trening za one koji prate post, kako bi sebe mogli da naviknu da osete kakav uticaj nafsu ima na unutrašnje osećanje. Bez opterećenja uticaja nafsu na nečije osećanja, ili vaša osećanja, vaše unutrašnje biće bi postalo mirno, i vi biste postali svesni snage Boga i uvek biste ostali svesni toga.

Pored toga, braćo i sestre, ako postite, tada uticaj nafsu, koja po pravilu utiče na celo vaše unutrašnje osećanje i vaše misli, automatski će oslabiti, samim tim i njen pritisak će oslabiti. Zbog toga, oni koji poste, postepeno će osetiti da njihovo unutrašnje biće postaje mirnije. To znači da će oni otkriti ovo osećanje, ovo iskustvo, i oni će automatski osetiti da u sebi, u njihovim životima, ima nešto što se probudilo i što se pokreće i da se to ne dešava njihovom voljom, ne zbog njihove nafsu. To je ono čemu se nadaju ljudi koji poste kada žele da razumeju.

Tako ljudi ne treba samo da se uzdržavaju od jela i pića, već za vreme posta njihova nafsu takođe treba da bude umanjena, posebno nafsu amarah; tendencija da se ima neko loše osećanje ( bes ), i potreba da se misli ili oseća nešto nepotrebno. Zato ljudi treba nešto da učine da njihovo unutrašnje osećanje bude mirnije i staloženije. Iz ovog razloga je potreban post.

To je ono što ljudi u islamu čine, braćo i sestre; od dvanaest meseci, oni poste samo jedan mesec. Tako da je za vreme jedanest meseci njihova svest okupirana nafsom. Nafsu je u njima kada jure za uživanjima i zadovoljstvima, ili dok idu za onim što im je potrebno u životu, kako bi živeli srećno i imali sve što im je potrebno u životu. Ali samo u toku jednog meseca, stvarno je izuzetno potrebno da sebe smirite.

Ovaj običaj je primenjivao ljudski rod u prošlosti; zbog toga, u tom jednom mesecu, od ljudi se traži da budu mirni, dok za jedanaest meseci oni mogu da jure bilo za čim. Međutim, kako se ovo sadašnje stoleće razlikuje od onih prošlih, ima i drugačijih načina; ima drugih načina ponašanja i delanja. Vi još uvek možete da postite dok u isto vreme radite i mislite u vezi posla. Tako da ako se uporede nagrade i rezultati posta starih generacija sa nagradama i rezultatima ljudi koji sada poste, braćo i sestre, oni od nekada su mnogo veći za današnje ljude, jer oni još uvek mogu da poste u vremenu teškoća i opterećenja. Zato vi ne treba da gledate na post kao na nešto na šta se vi prisiljavate. Ne, posmatrajte to kao jedan latihan, jedan trening, tako da se naviknete da to radite. Kasnije, ili neko drugo veče, mi ćemo sigurno testirati u vezi koristi od ovog treninga za vreme meseca Ramadana.

Bapak je sada govorio u vezi rezultata koje su ljudi dobijali za vreme posta u prošlim vremenima. Nije iznenađujuće da je to za njih tada bilo jednostavnije, i da oni nisu osećali post kao nešto teško, jer su bili manje pod uticajem stanja u svetu nego što su to ljudi danas. Bilo je drugačije nego što je to danas, kada su ljudi izazivani svim mogućim dogodovštinama i nesrećama i svim mogućim stvarima i razmišljanjima. Naravno, da je za ljude koji žive u sadašnjem vremenu vrlo teško. Zato ako ljudi u današnje vreme, ljudi ovog stoleća, poste, tada su njihovi rezultati veći, nego rezultati onih ljudi koji su živeli u prošlosti.

Vi možete i sami da razmislite o tome o čemu vam Bapak ovde govori. Ako je nečiji posao da ostaje čitavu noć budan, kao što je noćni čuvar, na primer, takva osoba ostaje budna celu noć i to svaku noć. On ostaje budan jer on čuva nešto od lopova; ne samo za jedan ili dva dana, već mesecima. Međutim, šta ti ljudi dobijaju od toga, braćo i sestre? Da, oni samo dobijaju platu na jedan običan način. Međutim, u vašem slučaju, i zato što vi niste u obavezi da ostajete kasno u noći, tada ako vi ostajete budni sve do rane zore, to je stvarno jedan prihatin, pravo lično uzdržavanje. To znači osetiti i izdržati teškoću u svom životu.

Da uzmemo drugi primer: kaže se da, ako se jedan kralj uzdrži od izimanja hrane za, recimo nedelju dana, to je isto tako kao kad biste vi to činili godinu dana. To se računa isto. Naravno da je to jasno, braćo i sestre. Tako da je jasno ono što je Bapak rekao i što vi možete i sami da osetite.

Pored toga, braćo i sestre, post vas ne trenira samo u tome da se navikavate da možete da osetite kakav je u vama uticaj nafsu, već je on takođe i kao pročišćenje vašeg fizičkog tela. Iz tog razloga, kada vi postite, ne bi trebalo preterano puno da jedete kada uveče prekinete post. Jer jesti preteranu količinu hrane, vrlo dobre hrane, je tačno ono što nije dobro za vas. To je jesno. Mnogi ljudi jedu velike količine takve hrane kao što su mnoge vrste mesa koje je danas dostupno. Oni jedu supe ili druga jela načinjena od zmija ili žaba; ponekad čak i od škorpija. Pa, naravno, sve to je vrlo ukusno, ako su dobro pripremljena sa posebnim biljkama i začinima. Međutim, nakon toga rezultat je da se ona pomešaju sa vašom krvlju, i vaša krv se zarazi, tako da vi lako možete da dobijete razne bolesti. Tu je rak i druge bolesti. Ima mnogo vrsta rakova. Ljudi misle o raku kao da je samo jedan, uvek isti, ali u stvari, danas ima mnogo vrsta obolenja od raka. To nije samo rak, braćo i sestre; mnoge druge bolesti se danas pojavljuju, tako da ljudi osećaju da žive u sred bolesti.

Ako postite, i ako to stvarno radite pravilno, braćo i sestre, tada pored uzdržavanja od hrane i pića, i od osećanja besa, vi takođe nećete želeti da mnogo pričate ili da posmatrate puno stvari. Kada radite, pa, da, vi ćete činiti sve što je potrebno da se učini. Moguće je da bolest od koje patite nestane baš pre vašeg posta. To je tačno, Bapak je to i sam osetio. Iako Bapak ne jede ili ne pije u vreme kada posti, ipak on ide gore dole – gore dole, i to je kao da Bapak diše duplo više. Njegova snaga je takođe duplo jača. Međutim, ako posmatrate Bapaka, zar on ne izgleda slabije? Naravno da da, jer on manje jede. Obično on jede tri ili četiri puna tanjira hrane, ali sada, on oseća da mu je dovoljno i posle samo jednog tanjira, a čak i to jedva može da postigne.

To je korist posta koji utiče ne samo na duhovni život, već isto i na fizičko telo. On čuva dobrobiti vašeg života, kako u ovome tako i u onom sledećem životu, kako spolja, tako i iznutra, braćo i sestre. Da li ovo može da se uzme kao nešto sigurno, braćo i sestre? Bapak kaže da ne može da bude sigurno, ali ono što je Bapak doživeo, sigurno da je bilo tako. Zato je jasno da je post od velike važnosti za vaš život. Čak i ako niste musliman, koji ima religioznu obavezu da posti, ipak može se reći da je to dobro i za vas takođe. Ne samo da se smiri vaše unutrašnje biće,već ćete vi postati mnogo svesniji, tako da vaše primanje latihana kejiwaana može da se razvija, a takođe i vaše grubo fizičko telo može da postane zdravije.

To je ono što Bapak naziva potrebom i koristi od ovoga posta. Ako pitate zašto je samo jedan mesec posta u mesecu Ramadana, i zašto to ne može da se radi i u drugim mesecima u godini, pa, u stvari, to može. Međutim, kada govorimo o postu, ono što se pod tim podrazumeva je post koji je određen i ugovoren da se čini u mesecu Ramadana. To je odlučeno i dogovoreno od strane javnosti, i to je odluka miliona ljudskih bića. Nešto što je odluka miliona ljudi, naravno, da je jače nego nešto što je želja samo jedne, dve ili tri osobe. Tako da vi možete da postite i u drugim mesecima kada nija Ramadan, ako to želite, ali rezultat će sigurno biti drugačiji. Jer post u mesecu posta je određen i odlučen od ljudi koji su u stanju da prime komande od Jednog Svemogućeg Boga. Prema tome jasno je, braćo i sestre, da je post u mesecu Ramadana drugačiji od ostalih postova.

Braćo i sestre, Bapak je već objasnio u vezi načina tog posta i njegovog efekta, kako za duhovne potrebe, tako i za potrebe fizičkog tela. On takođe utiče na naše srce i svest. Kroz ovakav post naša srca i svest, koji uvek teže da obmanjuju sami sebe, postepeno postaju prazni. Ustvari je vrlo teško za srce i svest – koji se uvek ponašaju na taj način kao da varaju sami sebe – da kontrolišu sami sebe, jer to nije moguće da srce ima kontrolu nad srcem.

Uzmite na primer jednog lopova; to nije moguće za lopova da prizna da je ukrao. To nije taj deo njega koji je krao i koji spoznaje da je on lopov, međutim, lopov sam to zna. Ali on nije spreman da to i prizna. Tako je sa srcem i svesti, ali preko posta srce i svest su učinjeni da spoznaju svoje navike, kako dobre tako i loše, tako da se oni postepeno popravljaju.

Zato je potrebno da se posti za vreme meseca Ramadana, ne samo jedanput, nego da se to ponavlja svake godine. To je stalno ponavljanje, ponavljanje, ponavljanje, tako da srce i svest stvarno postanu iskreni, da stvarno postanu čisti, da stvarno postanu prirodni. Takvo srce i svest učiniće da vi postanete ljudi od ugleda i vrednosti, ljudi na koje se ugledaju, kojima se veruje, koji se dopadaju drugima i koje ljudi vole i koji su poštovani. Takva je pririoda jedne osobe koja je radila latihan ili trening posta svake godine. Stvarno, nakon što ste u stanju da primite poklon od Boga, i u stanju da primite nagradu od posta, tada ne samo da ćete biti poštovani od strane ljudskih bića, već takođe i od Jedinog Svemogućeg Boga. Prorok Muhammad, mir njemu, bio je jedan primer toga. Iz tog razloga kaže se da je prorok Muhammad bio sidik ( svestan ), amanta (strpljiv), tableq (veran) i fatunah (iskren i pun predavanja). To je priroda koju ljudska bića stvarno treba da poseduju, ako se nadaju da će biti voljena od Jednog Svemogućeg Boga.

Kada neko poseduje ovakvu prirodu, braćo i sestre, njegove okolnosti to i potvrđuju. Na primer, ako bi se neko od takvih ljudi vozio kolima po glavnom putu, autoputu, i kad bi taj put bio zakrčen zbog gužve i zato neprohodan, mogao bi u gužvi koja blokira put, neki automobil odjednom da izleti i da dođe do sudara sa njegovim kolima. Međutim, pošto je ta osoba neko ko je primio milost i praštanje od Boga, i za koga može da se kaže da je kao osoba o kojima je Bapak govorio, koja je voljena od Boga, tako da, i ako izgleda da je neizbežno da dodje do nesreće, to se neće dogoditi, a desiće se da kola koja su mogla da udare u njegov auto, budu skrenuta u stranu. To su te vrste događaja koje srećemo.

Da predpodstavimo jednu drugu situaciju; ovo se dešava ponekada, a često se desilo u Subudu, među našim članovima ovde. Reći ću vam šta se desilo našem bratu Hermanu Verheiyenu. Bapak je primio jedan telegram od njega sa vestima da mu je doktor rekao nekoliko puta da nema više nikakve nade da može još da živi, jer je njegova bolest neizlečiva. Tako su doktori digli ruke od njega. Međutim, nakon nedelju ili dve dana, Bapak je primio vesti da je nastalo poboljšanje u Hermanovoj bolesti, i da on verovatno neće umreti za pet dana. Možda će on živeti duže od toga. Tako je prošlo nekoliko nedelja, i njegova bolest nije više bila problem. To se okrenulo u neku drugu vrstu bolesti. Herman je tražio Bapakov blagoslov, i pitao da li bi trebalo da ima jednu operaciju ili ne - operaciju bubrega. On je patio od bolesti bubrega već četrdeset godina, tako da to nije bilo nešto što se sada desilo. Ta bolest je nešto što se zove hronična bolest; ona je stvarno postala hronična. Tada mu je Bapak odgovorio da on treba da se operiše, jer to je jedna bolest od koje nije lako da se oslobodi na prirodan način. Izgleda da mu je bila potrebna operacija. Bapak mu je dao takav odgovor. Možda je on do sada već i imao tu operaciju, a mi ćemo čuti kako je sve prošlo i kakvi su rezultati.

Ima i jedan drugi slučaj, braćo i sestre. Bio je jedan doktor u Surabayi. Pre nego što je on završio studije i postao doktor, on je rakao da želi da uđe u Subud i da primi latihan kao što su njegovi prijatelji i poznanici primili. Nekoliko meseci kasnije, njegov brat ga je pitao zašto se on još nije učlanio. U međuvremenu on je već postao doktor. „Sačekaj malo“, rekao je, „dok se ne venčam“. Nakon svog venčanja, njegov brat ga je ponovo pitao: „Pa, sada si se venčao, kada ćeš ući u Subud?“ „Sačekaj još malo dok ne dobijem decu.“ Izgleda da se on plašio da, ako se priključi Subudu, da će brzo nakon toga umreti. Tada, kada je on dobio dete, a možda je imao i dvoje dece, opet su ga pitali zašto ne uđe u Subud, sada kada ima već nekoliko dece. „Da, ali sačekaj još malo. Ja imam puno posla. Kako vreme odmiče, ja imam sve više i više posla da uradim.“ „U redu, mi te nećemo više pitati. To je na tebi.“

Ne zadugo posle toga, on je otišao u Malang. Da, i tamo je doživeo saobraćajnu nesreću. Njegova kola su imala sudar. Izgleda da su imala sudar sa nekim velikim kolima, jer je njegov auto bio potpuno slupan. On je tražio od jednog člana Subuda, koji se zadesio tada sa njim u kolima, da ga odmah prebaci u bolnicu. Odneli su ga doktoru u Surabayu, gde je bio pregledan. Doktor mu je rekao da je on već blizu svoje smrti i da ima samo još nekoliko časova da živi, jer su njegove povrede stigle do samog srca. Kada je njemu ovo rečeno, on je odgovorio: „Oh, dobro, ako umirem, bolje da uđem prvo u Subud i da umrem u Subudu.“ Tada je tražio od svog brata da uredi sve za njegovo brzo otvaranje. On je tražio da ga helperi otvore. Ustvari, ispalo je da je taj helper bio jedan od njegovih neprijatelja, koji se sećao kako je ovaj čovek obećavao već dugo vremena da će ući u Subud, ali kako su doktori rekli da njemu više nema spasa, helper ga je otvorio.

Kada je taj čovek otvoren, on je video neke vrlo čudne stvari. On nije više video kuću i zidove, već neke vrlo daleke scene. Mogao je čak da vidi galaksije, zvezde i druga sunca pored ovog sunca. On se osetio kao da je oslobođen. Kada je bio otvoren, on je bio u stanju da se pokreće, i do ujutru on se oporavio. To je bilo vrlo čudno. Doktor je rekao: „Kako je ovo moguće? Tebi mora da su pomogli anđeli.“ „Koji anđeli? Ja ne znam ništa u vezi toga da su mi pomogli anđeli, ali to mi se dogodilo.“ Sada je taj čovek došao u Surabayu i zbog onoga što mu se dogodilo, svi njegovi prijatelji su ušli u Subud. Tako, braćo i sestre, Bapak ne kaže da se ovo dogodilo zbog Subuda, već se to desilo zbog milosti i blagosti Jednog Svemogućeg Boga, Koji je uslovio da se ovo dogodi.

Braćo i sestre, postom, vi ćete doprineti jasnoći i procvatu duhovnog života, i za sve vas će progres biti lak i postaće jači. Iz tog razloga vi ne grešite ako pored primanja latihana kejiwaana, što je u stvari ono što vi stvarno tražite, takođe postite za vreme meseca Ramadana, tako da ćete povećati lakoću razvitka vaše duše. Bapak se moli Jednom Svemogućem Bogu da vam da svoju milost, i da vi uspešno dobijete ono što želie.

Braćo i sestre, sve do danas, vi ste već postili dvadeset punih dana. Da, ništa se neće desiti onima koji su manje postili, a njih je više nego onih koji su postili sve ovo vreme. Pa zato što ste uradili tih dvadeset punih dana posta, sada mora najmanje da budu neke promene na bolje u vama. Ipak, braćo i sestre, Bapak neće biti u stanju da testira sa svima vama odjednom. Za sada, Bapak bi voleo da članovi koji su najnoviji u Subudu, ne još preko pet godina, da dođu napred. Bapak želi da vidi gde se vi nalazite i kakav je vaš razvitak nakon dvadeset punih dana posta. Prvo žene.

Da, stop, i stanite mirno na svoja prvobitna mesta. To je ono što bi trebalo da učinite svaki put kada radite latihan, tako da kada završite vi bi trebalo da budete mirni, tihi i svesni. Ono što ste primili je vaše lično zaveštanje, sadržina vašeg unutrašnjeg bića. Vi ne treba da osećate da je to nešto strano za vas, jer ste to stvarno vi sami. Za sve vas će doći vreme kada će sve to postati dobro. Sada završite, i promenite mesta, molim vas da dopustite da drugi priđu.

Molim vas da prvo saslušate pre nego što se vratite na svoja mesta. To je vaš latihan. Iako je takav, to je ipak latihan kejiwaan, koji je izvan volje srca, volje nafsu. Tako da je jasno, braćo i sestre, da progres ili razvitak u duhovnom životu je baziran na predavanju – predavanju sa strpljenjem, poverenjem i iskrenošću. Jer to je ono što je potrebno za vas kako biste primili i praktikovali latihan kejiwaan svaki određen put. Vi ne treba da se brinete kako napredujete, jer naravno, vi ćete napredovati i sigurno da će to biti dobro.

Pre nego što muškarci priđu napred, Bapak će da nastavi sa ovim objašnjenjem. Naravno, braćo i sestre, da je način latihana kejiwaana od Subuda drugačiji od onoga što se obično naziva učenjem drevne mudrosti ili naukom duhovnosti ili ezoteričnim učenjem, što je sve teoretski. „Teorija” je strana reč, ali u tim naukama koriste se mantre ili mistične čarobne reči. Tako da je jasno da je progres na kejiwaanu i duhovni razvitak baziran isključivo na predavanju; iskrenom predavanju i poverenju. Tako je bilo za one koji su primali u prošlosti, kao što su proroci. Ovo je potvrđeno sa našim prorokom Muhammadom, mir njemu. To nije bilo zato što je on postio ili recitovao mantre, da je bio u stanju da primi wahyu, prosvetljenje, od Jednog Svemogućeg Boga. Ne. Priča se da je on samo ponavljao Al Fatihah. Značenje Al Fatihah je samo predavanje. To je samo „Bismillahir rahmanir rahim. Alhamdu lillahi rabill alamin. Arrahmanir rahim. Maliki yaumiddin, Iyyaka nakbudu wa iyyaka 'nastain. Ihdinassiratal-mutaqim. Sirat alladzina anamta alaihim ghairil ma ghdubi alaihim wa laddhallin. Amien.” To znači: „U ime Boga, Naj- Milostivijeg, Naj-Milosrdnijeg. Slava da bude Bogu, Staratelju i Održitelju Svetova, Naj-Milostivijem, Naj-Milosrdnijem, Vladaru nad Sudnjim Danom. TEBE mi služimo, i TVOJU pomoć mi tražimo. Pokaži nam ispravan put, put onih koji su primili TVOJU Milost. Onih čija porcija nije Božija kazna, i onih koji ne idu progrešnim putem. Amin.”

To je sve što vam je potrebno kao početni kapital, braćo i sestre. Tako da je jasno da će Bog dati ljudskim bićima nešto kada budu stvarno stpljivi sa potpunom verom i iskreno se predaju. A ovo može da se postigne jedino na ovaj način: samo predavanjem Jednom Svemogućem Bogu. Da, naravno da svest i srce nisu voljni da to čine, braćo i sestre. Volja, misli, svest i srce žele sve da čine brzo. Stvarno, oni mogu to da čine, ali tada idu drugim pravcem. To je pravac koji su uzeli Sayid Anwas, čiju priču vam je Bapak već ispričao. To je put uzet od strane Sayid Anwasa koji je kasnije postao Sang Hyang Nur Cahyo. Taj pravac može da se uzme svešću i srcem. U stvari, Sang Hyang Nur Cahyo je bio u stanju da stvori raj, a takođe i pakao, koji su se zvali Kawah Candradimuko; to se odnosi na priče iz wayanga ( pozorište senki ). Međutim, tu nema ni reči u tim wayang pričama u vezi mikraj ( vaskrsenje ). To nije spomenuto, jer je mikraj samo poklon od Boga, koji se zove mukjizatullah. Toje nešto što može da se kaže da je čudo ili neobično, i da je od Jednoga Svemogućeg Boga. Ono što nastaje od jednog ljudskog izvora naziva se, ne mukjizat, već istijrat. To može stvarno da se učini, tako da ljudi mogu da dobiju ono što se obično zove dodeng; to jest, neranjivost. Tada oni mogu takođe da postanu i bogati preko istijrata.

To je put koji je pratio Sayid Anwas, a koji je kasnije postao Sang Hyang Nut Ca'hyo. Iz tog razloga na kejiwaanu ne treba da se koriste takve reči kao što su demit-demit (đavoli). Vi ne smete da koristite takve reči. Ne postoje takve stvari; demit-demit ne postoje. Pa, da, oni postoje, ali mi ne smemo da ulažemo svoje nade u njih, jer stvarno, to je nešto što orobljava ljudska bića. Kada ljudi umru, obično se kaže da idu u svet koji se zove nirvana, jedan finiji svet. Da li ljudi islama, ili onog što se zove islam, ne idu tamo? Da, oni idu tamo. Naravno, vi ćete i sami kasnije biti u stanju da to spoznate, kada to budete doživeli sami za sebe.

U svom duhovnom iskustvu, braćo i sestre, vi ponekad ne mislite da je to od snage Božije što ste u stanju da primite milost ili da ste podignuti na jedan viši nivo. Vi ne mislite na ovaj način ako ste to doživeli, već vi verujete da nije moguće da ljudska bića čine to automatski čim prate put po volji Božijoj; to je put islama. To je ono što je Bapak kratko objasnio, braćo i sestre, i on će još malo dodati ovom objašnjenju sledećih večeri.

Ove stvari se odnose na (wayang) priče, braćo i sestre, i naravno, naši članovi sa Jave će ih razumeti, a oni članovi koji nisu sa Jave, neće. Ali u redu je da se one prihvate samo kao primeri.

Ima jedna priča u vezi kralja od Matarama, koji se zvao Panembahan Senopati. Panembahan Senopati je bio jedan mudar kralj. On je bio ono što naši ljudi zovu kebal ili digiaya (nepovrediv). Pošto je on bio nepovrediv, Panembahan Senopati je mogao da živi ispod vode, u moru. I kada je putovao, on je bio brži od ptica što lete. Kada bismo to opisali današnjim rečnikom, mogli bismo reći da je on bio brži od aviona. Ali i pored toga, ono što je Panembahan Senopati dostigao za vreme svog života, još uvek je bilo u svetu nirvane.

To znači da on nije još bio dostigao nivo koji je dostigao Sunan Kalijaga, ili walisi ( muslimanski sveci ). Dokaz tome je, ne bes, već razočarenje koje je osećao Sunang Kalijaga kada je video da se Panembahan Senopati stalno vraća u more. To je bilo zato što je on bio zaljubljen u kraljicu mora, koja je poznata kao kraljica Nyai Loro Kidul. Sunan Kalijaga mu je rekao da on ne treba to da radi. „Ti si ljudsko biće“, rekao je on, „a kao ljudsko biće, ako primiš milost Božiju, napustićeš ovaj svet kada budeš umro, i bićeš slobodan da ideš izvan bilo čega što može da dostignu jinns, periyangan, (vilenjaci), ili đavoli.” Iz ovih reči može da se zaključi da kada je Panembahan Senopati umro, on nije dostigao nivo koji je Sunan Kalijaga već dostigao, a pogotovo ne nivo Muhammada, mir njemu. Bapak će vam pokazati ovo, ako možete da primite. Onima koji ne mogu to da prime, ništa se neće desiti. Oni koji mogu da prime, oni će možda razumeti. Hajde sada da to probamo.

Jasno je, braćo i sestre, da su to dvoje (latihan kejiwaan i kebatinan) u suprotnosti. Iz tog razloga Bapak kaže da latihan kejiwaan nije kebatinan (esoterično učenje), već jedno primanje. To je kao ono što je primljeno od Božijih izaslanika. Nije pitanje u tome da li Bapak više teži latihanu kejiwaanu nego ostalima; ne, već je to stavarno tako. Mi baziramo ovo samo na dokazima i očiglednosti, ne na teoriji. Tako da ako vi još uvek na latihanu primate imaginarne stvari kao što je letenje i slično, to se može reći da je još uvek negde na duhovnom putu. Vi još uvek niste stigli na nivo koji vam je namenjen.

Vi ne smete da zamišljate da ste stigli, braćo i sestre. Nivo roh roahnija za ljudska bića nije lako da se dostigne kada ona još nisu u stanju da sebe oslobode od uticaja svoje nafsu, svoje svesti i svog srca. To je razlog zašto latihan kejiwaan od Subuda počinje sa nečim što nije zbog nafsu i svesti. Latihan kejiwaan od Subuda baziran je na milosti i blagodati od Boga. Može se reći da je ovo jedan mukjizat ( blagoslov ) od Jednog Svemogućeg Boga, i ako bilo ko osporava ovo, to je zato što on ne razume. To ne može da se traži, već je bez treženja, nešto što je dato. To je stvarno milost od Boga, braćo i sestre.

Zato je to slično onome kako je to bilo sa prorokom Muhammadom, koji nije očekivao da primi jedno otkrovenje od Boga. On nije to očekivao; to je bila volja Božija. Svemogući je Sam to dao Svom stvorenju, tako da je on mogao da postane jedan lider, jedan vođa za ljudski rod uopšte, pokazujući mu način kako da živi u harmoniji, tako da svet može da postane siguran i prosperitetan i da bude mesto gde će ljudska bića stvarno biti u stanju da služe Jednog Svemogućeg Boga.

Braćo i sestre, Bapak, u stvari, ima nameru da još malo radi testiranje ili latihan sa muškarcima koji su članovi ne više od pet godina, što znači da rade latihan manje od pet godina. Međutim, vreme je skoro isteklo, jer je već pola dvanaest. Istina je da je samo pola dvanaest, ali ne bi trebalo da ne uzmemo u obzir našu snagu, snagu našeg fizičkog tela. Mi ne smemo da vršimo poseban pritisak na naša fizička tela. Tako da je pola dvanaest već dosta kasno. Uskoro će biti dvanaest sati, i ako bih ja nastavio sa testiranjem i latihanom, moglo bi da bude i jedan sat. Istina je da možemo da ostanemo čitavu noć, ali mi moramo da vodimo računa o našem fizičkom telu, koje ne može da prati jiwu ili naše želje, braćo i sestre.

Zbog ovoga, Bapak će sada završiti ovaj sastanak, i on će ponoviti ovo i još dodati tome nešto dvadeset treće noći. Nakon toga biće dvadeset peta i dvadeset sedma noć. Biće dovoljno. Tako da ako bismo sada nastavili celu noć, i ostali opet do kasno dvadeset treće noći, tada naravno, vi ne biste razumeli rezultate. Vaša fizička tela ne bi bila dovoljno jaka, i vi biste pali na pola puta, dok mi još treba da imamo dovoljno snage da postimo još deset dana. Ovo je samo dvadeset dana. Mi još imamo da nastavimo od dvadest prvog do tridesetog dana, tako da ima još deset dana. Zato kako bismo poštedili sebe, kako naša snaga ne bi bila oslabljena, i prisiljena van onoga što može da izdrži, mi završavamo ovaj sastanak. Bapak će ponoviti ovo dvadeset treće noći. Možda će tada biti vremena za muškarce, a onda, dvadeset pete noći može da bude za žene koje su članovi više od deset godina. A dvadest sedme noći, bilo bi dobro za jasmani, telo, kako i za rohani, dušu, dobro kako za unutra tako i spolja. Vi ćete možda primiti neke instrukcije i takođe iskusiti latihan kejiwaan.