Govor muškarcima i ženama Džakarta, Indonezija 26. juli 1980. godine Početna strana       Sadržaj     Pretraživač

Prevod Josephine Bačikin, lekturisano od Slavice Čelar

Copyright © 2007. World Subud Association. Sva prava su rezervisana.
Kaseta reference : 80 JKT 4
Samo za članove Subuda
 

Kao odgovor na komentar jednog člana na situaciju Subuda u Norveškoj, Bapak kaže:

Ta ideja da članovi možda pridaju više važnosti svom spoljašnjem životu i svojim preduzetništvima, je nešto što je Bapak već dugo savetovao. To je od esencijalne važnosti za ljude da ne zanemare ovaj svet i rad na ovom svetu, s tim što dodatno tome rade latihan za svoju dušu. Radeći preduzetništva znači da mi stvarno obraćamo pažnju na potrebe naših života na ovome svetu. Preduzetnišvo je način kako mi pravimo vezu između naše duše koja opstaje nakon smrti, i nas samih – naših misli, našeg srca i svesti i onoga što mi činimo na ovome svetu. Mi moramo da uspostavimo jednu vezu između onoga šta smo mi, i onoga što mi činimo svaki dan, i naše duše. Instrument za tu vezu je preduzetništvo.

Važno je da mi nismo žedni samo onoga što se tiče sledećeg života, već da smo svesni sveta na kome smo  sada.

Pa, Bapak oseća da je možda nakon svega potrebno da vam održi jedan govor.

 ( Bapak je rekao na početku skupa da Bapak nije planirao da drži govor.)

Važno je da Bapak objasni nekoliko stvari. Bapak je svestan da članovi Subuda svuda u svetu, a i ovde u Indoneziji takođe, ne razumeju još stvarno šta je značaj Subuda, stvarni značaj latihana kejiwaana i  stvarni značaj  obrazovanja preduzetnišva. Zato  je potrebno da  Bapak nastavlja da objašnjava ovo, tako da, malo po malo, vi budete u stanju da ovo pravilno razumete.

Ono što smo primili u Subudu je Milost Svemoguće Boga. To je došlo ljudskom rodu u momentu kada je stanje sveta izuzetno uznemireno. Razlog zašto je svet izuzetno uznemiren, posebno baš sada, je taj da svet u ovom momentu doživljava snažnu ekspanziju nafsu. Može se reči da danas nafsu vlada svuda na svetu.  Rezultat toga je da nema mira nigde između mnogih zemalja, jer satana je postao kralj svuda. Svuda svi pokušavaju da zgrabe od svakoga drugoga. To što vlada danas na svetu  je pohlepa i prisustvo arogancije zbog nafsu. To vodi ljude da samo žele da budu sami u pravu, da samo žele da pobede druge i da tako dođu do najboljeg za sebe, a da ne uzimanju u obzir potrebe drugih ljudi.

U sred svega toga, ljudskom rodu je data jedna realnost u formi latihana kejiwaana.

Sada je latihan za nas kao jedno ponavljanje ili pregled: na ovom latihanu već smo ponovo poučeni o stvarnom položaju ljudskog roda na ovome svetu. Mi bivamo podsećani od Boga na to šta je stvarnost i ispravan položaj čovekov na ovome svetu, kakav treba da bude.

Jedan od uslova ili rezultata ovog ispravnog položaja čovekovog je da između čoveka i čoveka vlada harmonija; da je ljudski rod kao jedan, jedno bratstvo, jedna veličanstvena kooperacija ljudskih bića. Preko učenja koje mi pirmamo na latihanu, mi počinjemo da osećamo kao stvarnost da je to volja Božija da različite nacionalnosti budu u stanju da žive u harmoniji jedna sa drugom, a  takođe i ljudi različitih religija.

Naravno, nismo to samo mi u Subudu koji imamo ovakve ideja. Ljudski rod pokušava na mnogo načina da postigne neku vrstu harmonije i kooperacije. Iz tog razloga ljudi su osnovali Ujedinjene Nacije.

Međutim, pošto su Ujedinjene Nacije osnovane voljom ljudi, zato je to nešto gde samo nafsu funkcioniše. Ujedinjene Nacije, ako ih predstavimo na drugi način, postale bi ništa drugo, nego jedna ogromna hrpa raznih nafsu stavljenih zajedno na jedno mesto, zato što su one osnovane od strane volje samog čoveka. Važnost UN nije u tome da nacije pokušaju da pomognu jedna drugoj; niti u osećanju kooperacije između nacija: već je to svađa nacija. One su postale ništa više nego jedno mesto gde svaka nacija pokušava da održi svoj lični stav i pokušava da dobije sve najbolje, bolje nego svako drugi.

Sada u ovu vrstu svetske situacije dolazi latihan. Ali izgleda da oni od nas koji su primili latihan od Svemogućeg Boga su ljudi koji su još manje, više nezavisni od onoga što se dešava u svetu. Uopšteno, ljudi kojima je dat ovaj latiha su oni koji nisu učesnici tih svih svađa – kao ovi među nama sada. Mi smo u položaju koji je van svih tih bezumnosti koje se dešavaju. Pa ipak, mi smo na ovome svetu, u sred ovih turbulentnih situacija, i to ovde gde smo mi primili latihan: da nas vrati nazad u normalu i da znamo šta je stvarna važnost i priroda ljudskog života.

Na latihanu mi smo osetili da je to Božija Volja da mi treba da smo u miru jedan sa drugima; da naši životi mogu samo da budu u miru i u redu, ako smo mi stvarno u miru jedni sa drugima. To je realnost koju smo mi iskusili, realnost koja se odražava u mnogim religijama koje je Svemogući Bog u prošlosti poslao ljudskom rodu, religijama koje su donesene od takvih proroka kao što su Abraham, Mojsije, Isus Hristos i Prorok Muhammad.

Cilj ovih religija je da uči ljude značaju njihovih života, kako bi doneli razumevanje čoveku o tome kako on treba da živi ovde i, iznad svega, da unese u čoveka osećanje da je on jedno sa svojom sabraćom, drugim rečima, da on treba da zna potrebe svoje sabraće, da on treba stvarno da živi u harmoniji sa svima.

Ali pošto je ljudska svest uvek previše prisutna u ovim porukama, i što je sprovođenje ovoga uvek bilo uređivano od strane čovekove svesti, zato je  suština izgubljena. To ne znači da se ljudi nisu  trudili u ovom pravcu, samo te namere ne funkcionišu.

Čovek je učinio takav napor u organizovanju Ujedinjenih Nacija, nadajući se da će to doneti harmoniju svetu, da će to pomoći da se reše konflikti i da će se stvoriti stanje mira. Međutim, realnost je da Ujedinjene Nacije podsećaju na jedno mesto borbi petlova. Tu doneseš petlove iz čitavog sveta i staviš ih da se međusobno tuku. Zato Bapak kaže da je to kao jedno mesto za svađu, a ne mesto za pokušaj pronalaženja rešenja za svetske probleme. Ono što smo mi primili na latihanu je od Božije Volje za čoveka, da živi u miru, dok u Ujedinjenim Nacijama ne vidite neki stvarni napor da se donese taj mir ljudskim životima. Sve što se vidi su ljudi koji pokušavaju da održe svoju nadmoć jedni nad drugima.

Da se voli, da se zna  biti u miru i pomagati jedno drugo, te realnosti su prenete nama na latihanu na mnogo načina.

Kada mi radimo latihan, mi smo poučeni da “ponavljamo” sve vrste stvari koje već znamo od pre. Mi već znamo kako da hodamo; i mi smo učeni da ponovo hodamo. Mi već znamo kako da pokrećemo svoje ruke, i mi  učimo ponovo istu funkciju. Poruka ovih pokreta “ponovnog učenja” je da ljudski rod bude ujedinjen, da čini jednu celinu, da mi treba da budemo kao braća jedno drugome. Razlog tome je da ono što mi primamo, iako spolja izgleda kao nešto što smo već naučili, sada je to vođeno od Boga. Ono što  smo pre radili  bilo je vođeno od nafsu. To uključuje hodanje, pokrete rukama, govor i čak razmišljanje. Sada, pokreti koje mi primamo su dokaz Božije želje za nas. Ti pokreti pokazuju nam kako Bog očekuje od čoveka da živi na ovome svetu. Iz iskustva tih pokreta mi imamo danas realnost tačno ispred nas; vi ste došli iz Francuske, Engleske, Norveške. Ako gledate unazad sada, u vreme pre nego što ste se pridružili Subudu, vi nećete pronaći mesto u Indoneziji gde biste sreli sve te ljude, šta više, da slušate Javanca da vam ovako govori. Sve ovo  je nešto što se stvarno desilo van vaših očekivanja. Nije bilo načina da ste vi to mogli da predvidite. A opet, vi se sada osećate u ovoj situaciji ovde, da vas ništa ne razdvaja od vaših drugova, članova Subuda iz različitih zemalja i od različitih rasa. To je stvarno kao da smo svi braća, kao da smo svi jedno.

Šta više, ako ste iskreni prema sebi i ispitate svoj odnos sa Bapakom, vaše osećanje prema Bapaku, i uporedite to sa onim šta vi osećate prema svojim roditeljima, može da se desi da se vi osećate bliži sa Bapakom. Zašto je to tako? To je Božija volja da se vi ovako osećate; to je takođe Božije vođenje da vi takođe osećate bliskost jedno sa drugim, čak iako je jedan iz Francuske, jedan iz Engleske, a jedan iz Indonezije, i čak ako imate rezličite religije i porekla.

Ako se vi zaustavite i razmislite o ovome, znate, nema razloga za vas da idete pola puta okolo sveta da biste sreli te ljude. Ipak vi to činite. Zbog čega? Zbog vođenja koje vi primate na latihanu.

Tako da mi vidimo realnost: šta je Božija Volja, šta je ispravan položaj i kako treba da se postavi čovekov život  na ovome svetu. To je apsolutno tačno, jer ako ovo nije od Boga, čovek ne može da postigne ovo sam od sebe. Da je ovo nastalo od samog čoveka, to bi bilo  kao što su Ujedinjene Nacije, ali pošto nastaje od Boga, čovek može da dostigne nivo realizacije onoga što Bog želi čoveku.

Zato je latihan kejiwaan  ogromna milost, jedna dragocenost podarena nama. Biti doveden do stvarnog iskustva onoga što je Bapak baš objasnio, liči na ovo: mi radimo latihan, pored nas je neko  potpuno drugačijih naslednih osobina, zemlje, rase i religije, a opet, ako je ta osoba tužna, mi se osećamo tužnim, mi osećamo njenu tugu. Ovo dokazuje da su ljudi jedno, jedna rasa, jedinstveni.

Mi smo svi čuli priču o Adamu, priču da je ceo ljudski rod, cela ljudska rasa nastala od jednog čoveka, jednog izvora. Ako je ta priča istinita, tada je logično da mi treba da tretiramo jedni druge kao braću i sestre. Ali ko zna da li je ta priča istinita? Sam Bapak nije živeo u tom dobu kada je živeo Adam. Mi nemamo svedoka sada, ali, preko dokaza koje mi primamo od Božije Moći, mi dobijamo istinu - to je da treniramo sami sebe; da praktikujemo bliskost, vođenje, tu realnost koju nam je Bog dao na latihanu kejiwaanu da doživimo to svaki put, da to primenjujemo što više možemo: iz tih razloga je Bapak predstavio ideju preduzetništva. Nastavljanjem razgovora u vezi preduzetništva, Bapak ne pokušava da osudi vaš rad kao rad jednog roba u nekom preduzetništvu ili nešto drugo. Bapak pokušava da vam kaže da pronađete priliku  da sebe trenirate da radite  svaki dan na vašem poslu i u svakodnevnom životu na takav način da ne izgubite kontakt sa vašim unutrašnjim vođenjem od latihana kejiwaana. Bez obzira šta vi radite – film, pisanje, bilo šta – bez obzira kakav je vaš talenat – vi učite kako da to činite dok držite kontakt sa Snagom Boga Svemogućega. Baš kao kada radite svoj latihan.

Kada smo već malo u dodiru sa snagom Boga, malo već u stanju da to radimo u svom dnevnom životu, tada će rezultat biti da, bilo šta da radimo na ovome svetu, mi ćemo biti u pravu. Mi se nećemo tada  ponašati  u svojim životima, na našem poslu, na našoj molitvi, na način koji će štetiti ili ugrožavati druge ili proizvesti konflikt. Zato što u svemu što mi radimo, mi već imamo vođenje od Svemoguće Boga – vođenje koje nas vodi do realnosti da nije cilj ljudskog života da se borimo jedno protiv drugog, već da kooperiramo, pomažemo jedno drugo i osećamo potrebe jedni drugih.

Naravno, u davnim vremenima, kada je bilo još jako malo ljudi na ovome svetu, bilo je lakše, svi su se poznavali. Bilo je lako da se osećaju tuđe potrebe. Ali danas, mi smo postali toliko mnogobrojni, tako da se danas  govori u vezi potreba nacija, komuna, grupa. I stvarno, to je ono što Bog sada očekuje od nas da budemo svesni potrebe  grupa, zemalja kao i individua – svesni potreba svih ljudi na zemlji. Ta svesnost je potrebna kako bi se rešili, uz vođenje Boga, konflikti o kojima je Bapak govorio – konflikti između zemalja, konflikti unutar zemalja.

Jer bez obzira odakle smo došli, koje smo nacije i koje proroke ili učenja pratimo, ipak suština onoga što pratimo je uvik ista. Cilj latihana kejiwaana je da nam omogući da razumemo ovu suštinu, suštinu koja je izgubljena. Tada ćemo mi stvarno razumeti učenje  svakog proroka  svake religije, i bićemo u stanju da ga primenimo. Kao rezultat toga, mi ćemo se stvarno ponašati na jedan način koji je pun poštovanja, kako prema Božijem vođenju primljenog direktno, tako i prema vođenju primljenog indirektno, koje je dato ljudskom rodu u prošlosti.

Na ovaj način mi ćemo biti u stanju da izbegnemo situacije koje vidimo danas na svetu. Bez obzira koja je snaga jedne osobe, to je baš ta snaga koja je vodi u stanje haosa.

Bogati ljudi su dovedeni u jedno stanje konfuzije od strane svog bogatstva. Ljudi visokog položaja su dovedeni u stanje konfuzije od strane njihovog položaja. Ljudi koji su vrlo inteligentni, dovedeni su u stanje konfuzije svojim intelektom. A sve je to zato što su ljudi zaboravili dodir sa realnošću koju Bog želi za čoveka na ovome svetu.

Pratite iskreno ono što primate na latihanu. Nemojte da imate osećanje da želite da se izolujete od drugih. Niti da ste već toliko visoko ili toliko napredni da više nemate potrebe da budete bliski sa ljudima. Osnovni princip latihana je harmonija. Ovaj princip tera nas prema našoj dužnosti: da živimo zajedno kao jedna ljudska rasa.

Dokaz ove rasprave je dolazak Proroka Muhammada. Ako vam Bapak iskreno kaže,  pre dolaska Proroka Muhammada, arapska rasa je smatrana, i stvarno je bila, među najvarvarskijimi i necivilizovanim. Arapi su poznati po tome što se međusobno tuku. Oni apsolutno nisu imali osećanje humanosti. Jedan primer je običaj da su oni ubijali bebe ako su devojčice. Oni su smatrali žene kao da su potpuno bez značaja, nešto kao oruđe za oslobađanje svoje strasti, ili, najbolje, kao jednu vrstu dekoracije u kući. Žene su bile tretirane kao bića potpuno bez koristi. Vrlo često, ako je žena bila trudna sa devojčicom, dete je bilo ubijeno.

Takvi su bili ti ljudi kad je Muhammad došao. Nakon njegovog dolaska došlo je do postepenog popravljanja u njihovim postupcima, u njihovom ponašanju, u njihovom načinu života. Činjenica  da je Bog poslao nekoga da ispravi stvari dokazuje da je to Božija Volja za čoveka i pokazuje nam pravac Božije te Volje. To pokazuje da Bog želi  da čovek živi život koji je civilizovan, korektan i harmoničan sa drugim ljudskim bićima.

Međutim, čak iako je Bog poslao izaslanike, i pored Njegovih izaslanika, ipak ljudi još uvek rade isto. Tuku se, svađaju se. Izgleda da ljudi još uvek  nisu u stanju da primene poruke na način koji je po Božijoj volji. To je razumljivo, ipak, pošto u vremenima kada su izaslanici došli, ljudi su razumevali poruke svojom svešću. I srce i svest su uvek tražili svoju ličnu korist; oni uvek pokušavaju da izvrnu stvari na takav način da oni dođu do svoje koristi.

Kao jedan primer: pretpostavimo da se desi da ste vi lopov po profesiji. Svi oko vas vide da radite nešto nepošteno. Međutim, vi sami, kao jedan lopov, uopšte ne osećate da radite nešto dostojno prezira. Vi sasvim uživate u vašoj trgovini, i ako bi vas neko pitao, dok izvršavate svoj posao, baš u momentu kada provaljujete u nečiju kuću, kako se osećate, vi biste odgovorili: “Fantastično!” Rekli biste: “Ovo je rajski. Ja sam ovde, u ovoj ogromnoj kući, i ja sam uspeo da provalim u nju i niko to ne zna, a vlasnik je otišao i ostavio svoj nakit da leži unaokolo i nema nikoga da mi smeta, tako da mogu da uzmem sve što želim!” I baš u tom momentu, braćo i sestre, srce i svest, bez obzira koliko su njihovi postupci pogrešni, uvek opravdavaju to i predstavljaju to kao nešto vredno pohvale.

Druga strana medalje, je naravno, osoba čija je kuća pokradena. Sledećeg jutra vlasnik će doći i videti da su mu  stvari nestale i  kazaće: “Bog nije pravedan prema meni.” Pitaće se zašto  je Bog dozvolio jednom razbojniku da uđe čak  iako su sva vrata bila zabravljena. Ono što je nama jasno, braćo i sestre, je da ono što se desi na ovome svetu stvarno zavisi od čoveka. To stoji uvek na čoveku šta će se ovde desiti. Bog se ne meša. Bog ostavlja na čoveku kako će on živeti na ovome svetu.

To je pomalo slično jednom poslodavcu koji ima jednog zaposlenog. Sa stanovišta poslodavca, to je jednostavno: „Ovde je tvoja plata”, kaže on zaposlenom. „Sada uzmi to i uradi svoj posao najbolje što  možes, pošteno, radeći kako ja želim da ti to uradiš.” Poslodavac možda ne zna kako radnik ima običaj da ne radi sve dok ga neko ne kontroliše ili ne posmatra. Ovo je samo grubo poređenje sa jednom čovekovom situacijom na ovome svetu.

Kao rezultat toga, mi dolazimo do tačke na ovome svetu kad se čovekovo lično oružje vraća nazad i nadvlađuje čoveka. Vi vidite situaciju gde ljudi gomilaju oružje, oružje koje nema drugu svrhu nego da povređuje ljudski rod. Tada vi vidite ljude kako pokušavaju da uništavaju to oružje ili da ga ograniče, smanje i kontrolišu. Naravno, to je nemoguće. Ako vi kažete Rusima: “Smanjite svoje naoružanje”, Rusi neće to uraditi zato što se Rusi brinu, da ako to Rusija učini, tada će ih Amerika napasti. Isto se odnosi na Ameriku, a ako im oboma kežete, “Uništite svoje oružje istovremeno,” niko od njih neće ni verovati da će to onaj drugi učiniti. Razoružanje je nemoguće. Govoreći u vezi ovoga, ideja da vi možete da zaustavite naoružanje, je kao jedan detinjasti san. Čak i  najjednostavnija logika pokazuje vam da to ne može da se desi.

Zato mi moramo stvarno da radimo uredno naš latihan, i da se molimo da nekako latihan kejiwaan pronađe svoj put u košmaru današnje situacije na svetu; da prodre u nju i donese jednu vrstu spontane svesnosti među ljude: svest, da ono što oni čine je greh. Iz ove svesti može da nastanu akcije takve kakvima se nadamo – stvarno uništenje sveg oružja.

To je ono za šta se Bapak moli: da nekako latihan pronađe put u svetsku situaciju. To je jedini način da bilo šta može da se reši. Samo ljudi treba da postanu svesni da ono što oni čine je greh. Naređenjem ljudima da sklone svoja oružja, ništa se neće postići. To je nemoguće. Međutim, ako, recimo, sami Rusi postanu svesni da je ono što oni rade  pogrešno, tada ima nade za neko rešenje. Problem je, prema tome, ne u tome da se uništi oružje. Problem je da se dođe do razumevanja ljudi koji su odgovorni za vođenje svetske politike.

Mi prolazimo kroz jedan vrlo opasan period, period koji, najmanje, može da se opiše kao vreme kada ljudi stare vrlo brzo. Ako ne prestanete da razmišljate o svetskoj situaciji, vrlo je lako da se razbolite u današnje vreme. Uzmite situaciju u Iranu, na primer. Bapak je čitao u novinama da su oni počeli da pucaju ponovo na ljude ispred streljačkog odreda. Kakva je vlast koja puca u svoje ljude na ovaj način? Zar oni ne razumeju da vlada zavisi od ljudi? O.k, oni kažu da je to Bog naredio. Ali ko može da proveri da li jeste ili nije Bog odredio da se ustrele ti ljudi? Mi ne možemo da budemo sigurni da su oni čuli Boga ispravno ili ono što ON želi od njih u ovakvoj situaciji.

Bapak se nada da Subud može da postane primer za svet. Šta smo mi primili u Subudu je iste sadržine kao što je Al Fatiha u islamu. To jest, predavanje Svemogućem Bogu. Realnost  onoga što je sadržano u islamu odgovara tačno onome što smo mi primili u Subudu.

Uzmite jedan primer hodočašća u Meku. Videćete da ono što se dešava za vreme hodočašća je tačno u saglasnosti sa onim što mi primamo na latihanu. Nakon što se ide u krug okolo Ka'abale u Meki, svi se okreću ka njoj i u tom momentu, svi se mole prema onome kako su primili  i u kom pravcu žele. To je isto sa onim što smo mi primili u latihanu. Razlika je, malo lakše da se izrazim, da na latihanu, ako je Bapak ovde, svi se okreću ka Bapaku. Iz tog razloga Bapak više voli  da stoji po strani. Ovo je bilo očigledno takođe i u slučaju sa Ibu, pokojne Ibu, koja je volela da radi latihan u sredini prostorije. Tako da su sve žene imale običaj da se okreću prema sredini.

Pa, onima među vama koji su došli iz inostranstva, Bapak ponovo želi dobrodošlicu, i Bapak se nada da ćete za vreme koje ste ovde, vi dobiti i neku korist od vašeg boravka ovde. Ne samo od vaših putovanja, već i od posta. Bapak želi da objasni da je ovaj mesec posta vrlo važan. On postoji u nekoj formi i u drugim religijama. U hrišćanstvu, Bapak čuje, da je to 40 dana. Bapak ne zna uvek koju formu to ima, u jevrejskoj religiji, na primer, ali je sigurno da svaka religija ima nešto slično.

Važnost posta je da smanjuje nafsu, smanjuje pritisak od nafsu u našem biću: tako da ljudi koji se oslanjaju puno na svoju nafsu u svom svakodnevnom životu, dobijaju priliku jednom u godinu dana da postepeno smanje njen pritisak.

Zato, kada vi jedete nešto za vreme onih dana kada postite i slično, ako se vi tada razljutite ili ako počnete da se svađate sa nekim; ili ako mislite u vezi nečega što je neprijatno a iskreno, čak ako i mislite u vezi nečega da je dobro - ako mislite u vezi svega toga previše, tada to prekida vaš post takođe, kao i sve ostalo što je Bapak spomenuo.

U postu, pretpostavlja se da treba da budete stvarno mirni. Pretpostavlja se da se vi zaustavite i da ste mirni kako biste dali priliku nafsu da vas oslobodi pritiska i da se smanji. Ako uspete, tada sa dvadeset prvom noći je moguće za vas da primite Milost od Svemogućeg Boga.

Vi kažete da ste u Subudu već primili Božiju Milsot, a dokaz je da možete da radite latihan….Da, ali vi još uvek treba da postite.

Uzmite jedan primer kao što je ovaj: pretpostavimo da ste vi već primili Božiju Milost na latihanu i da vam je Bog dao million dolara kao nagradu. Pa, ako vi postite, to je kao da ste dobili million i po. Ovo je samo grubo poređenje za vas. Važna stvar je da se setite kolika je vrednost i korist od posta.

Nemojte da mislite ovako: “Oh, pošto sam došao u Subud, imam latihan, ja ne treba da postim”.

To nije istina. Vama je to potrebno, vama je potreban taj million i po naročito. Dokaz? Čak i da radite latihan, vi ste još uvek pod pritiskom i uticajem  nafsu. Vi još uvek niste slobodni i  ako vas neko kritikuje, vi se još uvek osećate povređenim i besnim. To dokazuje da vi niste još slobodni, dokazuje da je nafsu još uvek tu. Da, nešto od nje je otišlo… ne više od 20%. To je najbolji procenat koji je Bapak video među članovima Subuda. Tako vidite, još imate da pređete veliki put.

Početna strana       Sadržaj     Pretraživač