Predavanje bez određenog pravca nema efekta Ćilandak, Indonezija 9. novembar 1980. godina Početna strana       Sadržaj     Pretraživač

Prevod Josephine Bačikin, lekturisano od Slavice Čelar

Pravo kopiranja © 2007 World Subud Association. Sva prava su rezervisana.
Bapakov govor u nedelju u sali za latihan, Cilandak
Kod broj : 80 CDK 14
Samo za članove Subuda
 

Braćo i sestre,

Assalamu alaikum warokmatul-lahi waborakatuh vam želi Bapak i mir i blagoslov Svemogućeg Boga. Ovog jutra Bapak želi da vam da objašnjenje u vezi progresa na putu latihana kejiwaana: i ako posle toga još ima vremena, Bapak će i da testira sa vama.

Bapak je već često objašnjavao suštinu latihana kejiwaana: ali Bapak uviđa da se još uvek događa da, na primer, kada pomoćnici objašnjavaju u vezi realnosti latihana, ono kako oni objašnjavaju nije još potpuno tačno. Zato još uvek ima mnogo članova koji posle dužeg vremena otkako rade latihan, možda i nekoliko godina, još uvek pitaju sebe kao i helpere: „Zašto ja posle toliko vremena otkako radim latihan još uvek ga stvarno ne osećam i nisam stvarno svestan šta je njegova stvarna suština i značenje?” To je razlog zašto Bapak oseća da je važno da opet objasni šta je to latihan....

Suština latihana sastoji se  samo od dve stvari.

Prvo, tu je nafsu koja je povezana sa srcem i svešću. Uz pomoć nafsu mi postižemo određene stvari koje želimo ili koje unapred planiramo. Recimo da smo mi ovde i da  želimo da odemo negde. Pre nego što odemo “tamo” mi već mislimo  „tamo želim da budem”  i onda se napregnemo da tamo i stignemo. To je nafsu. Slično je kada ostvarimo nešto što još ne postoji, mi prvo imamo jednu imaginaciju toga, prvo to zamislimo. To nam daje pravac kojim treba da se potrudimo. Takva je priroda nafsu.

Nafsu, kako je Bapak rekao, je jedan od dva dela sadržine u našem biću, u našoj prirodi. Pored sadržine koja nam dopušta da postignemo ono što želimo na ovom svetu, ima još nešto drugo: drugi deo sadržine Bapak zove „jiwa”. Tamo gde nam nafsu omogućuje ili pomaže da nešto postignemo zato što želimo, mislimo o tome i planiramo  to, dok „jiwa” nam daje sigurnost u suočavanju sa problemima, i sa bilo čime što nam se desi u životu.

To je baš ta jiwa/duša koja nam daje sigurnost i veru, posebno ako se desi da se razbolimo. Kada smo bolesni, jiwa može da nam da osećanje mira. Nafsu je opet uvek u vezi sa našim srcem i svesti i samo može da nam postavlja pitanja, tako da smo uvek puni sumnji: „Ja se pitam, da li će se ovo desiti? Da li će se ono dogoditi? Da li sam dobio ovo? Da li sam dobio ono?

Pitanja i sumnje – to je priroda nafsu. Ono što može da nam da osećanje pouzdanja je jiwa.

Jiwa/duša je nešto što stvarno postoji u svima nama. Međutim, mi je nekada  osećamo, a nekada ne.

Takva je naša situacija. Mi nismo uvek svesni naše duše čak i ako je ona glavna stvar ili osnova našeg života. To je ta duša/jiwa koju bi mi trebalo da osećamo u momentu kada ne koristimo nafsu. Drugim rečima, u momentu kada su srce i svest mirni, kada naša nafsu nije aktivna.

U takvom momentu šta postoji? Šta tada osećamo? To je pitanje. To je ono čega vi stvarno treba da ste svesni....

Kao kada čitate Al Quran, recimo da kažemo „Allahu Akbar”.  „Allahu Akbar” znači da nema ničega sem Boga. Kada to izgovorimo, šta osećamo? Šta se dogadja? To ilustruje ono zbog čega bi vi trebalo uvek da obraćate pažnju na Bapaka i na njegovo ponašanje i pokrete. Bapak vam je to pokazao već više puta.

Kada Bapak izgovori Allahu Akbar šta sledi posle toga? Ono šta se sledeće pojavljuje su, naravno, ti pokreti, pokreti koji su znak postojanja života u nama. Bapak vam pokazuje da su ti pokreti izraženi u zvuku kroz reči „hu”.  Hu, hu, hu, hu, hu...  ili ako to želite Allah, Allah, Allah, Allah...

To pokazuje da je stvarno onako kako vam je Bapak već pokazao na početku: da je latihan kejiwan jednostavno nešto najobičnije u našem životu. Stvarna priroda ili istina latithana nije ništa drugo nego svakodnevnica našeg života. To nije nešto neobično, nije nešto što želimo, radimo za to, stremimo ili mislimo o tome. To je naše svakodnevno ponašanje, naš svakodnevni život.
 

Zato Bapak kaže da latihan nije učenje i da ne može da se nauči. Latihan je jedno iskustvo. To se dešava kada je nafsu u miru.

Zato kada neko dođe kod helpera i kaže : “Ako je to tako zašto ja posle toliko godina otkako  radim latihan još uvek ništa ne osećam? Zašto je to tako? Šta je to nešto?” – i tada helperi obično odgovaraju. „Znači, pre svega nije još vaše vreme da primite, da to osetite i drugo, vi morate više da se predate..........” a članovi odgovaraju: „Ali ja se predajem. Ja se stvarno predajem... “ I posle svega ovoga Bapak kaže: „ Da, ali koja vrsta predavanja?” Lako je reći: “Ja se jako predajem.” Ali ključna stvar je da samo predavanje bez pravca nema efekta.

Ako ne znamo u kom pravcu bi se predali, ili kome bi se predali, tada praznina našeg predavanja može odmah da bude ispunjena sa nafsu. Predavanje je vrlo otvoreno, bilo šta može da ga ispuni.

Zato mi ne primamo u momentu kada se predajemo. Ono šta mi treba da osećamo je pravac.
Ustvari, ovo je nešto što ljudi najčešće pitaju: „Jednom kada  se mi predamo Bogu, šta tada?” Helperi ponekad odgovaraju: „Posle toga je sve na Bogu.” Međutim, to nije istina. Jer kada se predate Bogu, ono što se posle desi, je na vama. U momentu kada se predate pitanje je šta je ono u vama što se predalo. Tu treba da budete vrlo pažljivi. Pažljivi prema onom što primate. Da li možete da primate ili ne? Da li možete da primite sadržinu vašega predavanja ili ne? Odgovor zavisi od vas.

Zato, braćo i sestre, osoba koja se predaje misli da se ona stvarno jako predaje i da se ništa ne događa, to je zato što to predavanje potiče od nafsu.  Još  uvek je to predavanje sa željom. To nije pravo predavanje. Nije još predavanje koje je usmereno ka životu u nama. Slično tome je i razlog zašto helperi ne mogu da zadovolje članove koji postavljaju takva pitanja, jer nisu u stanju da čak ni kandidatima daju jasnu sliku šta je Subud, zato što i helperi još uvek govore iz svoje nafsu. Oni još uvek govore sa svojim srcem i svešću. Kada odgovaraju na pitanja članova, oni pokušavaju da to čine onako kako oni misle o tome, sa onim što su oni čuli,  svojim srcem –  ne iznutra. Tako da istina i suština toga šta je Subud ne dopire do osobe koja je pitala.
U nastavku onoga što je Bapak objasnio, u vezi realnosti jiwe, koja se pokazuje kroz pokrete u nama samima, posle reči „Allahu Akbar”, vi osećate te pokrete ili osećanja koje je Bapak izrazio rečima „Hu, hu, hu, hu ,hu.” To zvuči kao da se izdiše i udiše vazduh. Ustvari, to jeste analogno udisanju i izdisanju. Jednom kada to osetite, jednom kada to dobijete, tada sve što trebate vam je dato, zato što  to pokretanje dolazi od Snage Božije.

Ovo ne bi trebalo da je nešto novo za vas, jer Bapak vam je već često govorio kako je Snaga Boga u vama i da svako od vas ima jedan „deo”  te Snage Božije. To pokretanje dolazi od Snage Božije i bliže nam je nego bilo koji deo našeg tela, bliže nego bilo koja naša funkcija, bliže nego naš vid, naš sluh ili naša noga ili ruka. Ne postoji barijera između nas i tih pokreta tog “nečega”.
Jednom kada smo stvarno u stanju da osetimo to nešto u svom svakodnevnom životu, tada sve što nam treba biće nam dato. Bilo šta da radimo mi ćemo raditi  na način koji je stvarno relaksiran, zato što  nemamo više ništa o čemu da  brinemo ili da budemo uzbuđeni. Mi ćemo biti u stanju da živimo naš život u stanju stalnog oslobađanja, imaćemo osećanje stvarne relaksacije i predavanja Snazi Svemogućeg Boga.

Braćo i sestre, ovo je nešto što bi trebalo već svako od vas do sada da je upoznao, čak i ako niste u stanju da to i osećate, ako niste upoznati sa time, tada vam Bapak kaže sasvim prijateljski da to nije samo čudno već je i pomalo neshvatljivo da niste još bili u stanju to da doživite.
 

Jednom kada to osetite i kada to postane vaše svakodnevno iskustvo, tada to nema više nikakvog ograničenja. Ono postoji dok spavate, kada hodate, radite, govorite. Sve što radite ispunjeno je tim pokretima, tom snagom duše.

Jednom kada se to dogodi, jednom kada više ne bude barijera između tih pokreta i vašeg života i svakodnevne aktivnosti, tada, kada budete svi vi u stanju da to osetite i primenite u praksi, stvarno, Bapak može da vam kaže da svet neće biti  u konfuznom stanju kao što je to sada. Stvari koje se sada dešavaju u svetu ne bi mogle da se dese,  kao što je, recimo,  rat između Irana i Iraka koji se baš sada dešava, događaji kad ljudi imaju srca da dovedu sebe do toga stanja da mogu da povređuju druge ljude, ubijaju druga ljudska bića.

Takvo ponašanje biva automatski sprečeno jednom kada vaše ponašanje bude stvarno praćeno tim pokretima, osećanjem života ili buđenjem iznutra. Vi ste onemogućeni da radite stvari koje povređuju ili donose patnju drugima. Zato, u stvari, čak da to i želite, vi to ne biste mogli da učinite jer biste bili sprečeni. To je kao da podignete ruku da nekoga udarite, i stvarno, ako biste ga udarili, to bi ga povredilo, ali u tom momentu, vaša ruka ne bi mogla više da se pokrene u tom pravcu. Nafsu koja želi da vaša ruka izvrši udarac je već postala previše slaba. Ona ne može više da izvrši taj pokret, iza toga je već Snaga Boga.

Izgleda da ljudi koji nemaju to u sebi, su stvarno u stanju da svojim postupcima povrede druge ljude. Jednom kada oni učine tako nešto, njima ne može da bude oprošteno. Njima  ne može da se oprosti ishod njihovih postupaka sve do onoga dana kada oni poprave  ono gde su predhodno pogrešili. I to je, u stvari, ispravno. Ako ste se jednom ponašali tako da ste povredili drugoga, vama može da se oprosti samo ako kasnije uradite nešto da to popravite, nešto što će korigovati grešku koju ste ranije učinili. Iz ovog razloga, u religijama, isto i u iIslamu, postoji tradicija – u islamu, na kraju ramadanskog posta traži se oproštaj od drugih ljudi. Vi morate da popravite stvari koje ste pogrešno činili u vašem životu, kako bi bili oslobođeni od njih i kako ne bi snosili posledice takvog ponašanja. Važno je, naravno, da ponovo ne činite isto. Jer dokle god činite iste greške vi ćete uvek biti u stanju samo da idete napred - nazad. Vi nikada nećete napredovati i vaš život neće nikada znati za uspeh ili rešenja ka pravom putu.

(Testiranje. Za vreme testiranja Bapak je dao sledeće komentare)

Bapak vam je ranije dao primer kada je rekao da nafsu ne funkcioniše kada svest ne radi i tada se pojavljuje nešto kao znaci života. Bapak vam je tada ilustrovao to kroz reči "Hu, hu.  hu, hu ,hu..." Zvuci koji su kao otkucaji vašeg srca, otkucaji vašeg unutrašnjeg bića....

Bapak vam kaže da kada biste proizveli ovakve “zvuke” još kompletnije, to bi bilo isto kao da kažete "La ilaha iilalah". Bapak vam kaže da nam je Bog dao jednu vrstu znaka u vezi ovoga. Kada ljudi jako ostare, toliko da nemaju više snage, videćete znake... Stari muškarci, ako ih vidite, uvek čine nenamerne pokrete, stalno drmaju glavom gore dole.  Ovo drmanje glave ako se izrazi rečima znači "Allah, Allah, Allah".  Vi možete da se šalite u vezi ovoga ako želite. Bapak vam je rekao da na Javi kada starac ovako drma galvom on u stvari kaže „Wahl, wani, wahl,” što znači da on još uvek ima želje. Međutim, kada jedna starica postane  jako slaba i stara, njeno drmanje glavom je drugačije. To nije napred i nazad kao kod starca, već levo desno. To znači da stara žena kaže „Moh, moh, moh” ili što znači da više nema želja.
Na stranu šalu, ono što Bapak želi da vidi kada vas pita šta je znak života u vama, to su ta dva pokreta, napred - nazad i levo - desno. Ta dva pokretanja. To su znaci života  koji postoje u vama. To je takođe suština hrišćanstva i islama. Može se reći da su pokreti levo - desno kao hrišćanstvo i krst, a napred - nazad pokreti su kao islam.

U islamu svi pokreti u osnovi su takvi. To je ispoljeno u molitivi kada se kaže „Ashhadu-allah iliaha iilulah" što se u šali može reći da je to kao da se kaže: „Ja još uvek želim ono” – kao da stari čovek koji mrda glavom kaže: „Iako sam star, ja još uvek želim ono”, dok stara žena kaže: „Ja sam previše stara, ja ono više ne želim”. (Smeh) Iza ove šale, braćo i sestre, u stvari je ono što se zove „duhovno znanje”. Duhovno znanje, na kraju nije ništa komplikovano. To je nešto vrlo jednostavno, i vrlo, vrlo obično.

Sada da se uozbiljimo,  takođe i zato da biste imali neko zadovoljstvo i Bapak će početi sa testiranjem kako bi primili neke pokrete koji su stvarni i istiniti za vas. (Testiranje)
Bapak misli da je ovo dovoljno, tako da će Bapak završiti sa ovim i Bapak se nada da će Bapak uvek biti tu da pazi na vas i da vam daje savete.

Hvala lepo.

Početna strana       Sadržaj     Pretraživač