BOG I DUŠA Drugi govor za članove London, Engleska 17. avgust, 1959. godine Početna strana       Sadržaj     Pretraživač

Prevod Josephine Bačikin, provera Ratko Štrbac/Azalia Milosavljević, lekturisano od Slavice Čelar
Prevod na srpski sa autorizovanog engleskog prevoda. Samo za članove Subuda.

 

Dame i gospodo, Bapak vas večeras pozdravalja na ovome skupu.

Kako je Bapak rekao pre neki dan, u stvarnosti ono što se odnosi na dušu nije posao ljudskih bića već Božiji; ljudsko biće samo prima Božiji rad u svom biću. Ali, zbog pohlepe čovečijeg srca i ljudskih strasti, ljudska bića pripisuju Božiji posao sebi kada stvaraju razna učenja da pomognu drugima da nađu pravi put ka Bogu. Rezultat toga je da su na kraju ljudska bića više upoznata sa radom sopstvene svesti nego sa istinskim putem koji vodi ka Bogu.

Sa pojavom Subuda u svetu – to jest latihana koji ste vi primili i koji praktikujete - vi ste se vratili u jedno iskustvo koje, iako izgleda kao novo, u stvari je vrlo staro. Ono je prisutno u ljudskom biću od momenta kada je provobitno biće stvoreno na ovom svetu. 

Bapak kaže da je duša Božija odgovornost, jer je ona suština svakog živog bića. Tako da je u ljudskom biću duša njegova suština, što znači da – bez obzira da li je ispravna ili ne – ona ima autoritet i inicijativu u unutrašnjim osećanjima. Ipak, kako smo mi nesvesni svega ovoga, mi smatramo da sve što radimo dolazi iz naših ličnih namera. Ljudi nisu u stanju da sami razumeju (pravu situaciju), jer njihova moć razumevanja i znanje su samo instrumenti, a njihove misli i osećanja javljaju se samo kao razultat inicijative i uticaja tih sila koje rade u njima.

Tako da je jasno da je postojanje duše u osobi, duše koja ne odgovara njegovoj ili njenoj ljudskoj formi,  ono što ih vodi u bedno stanje, kako u odnosu na njihovo zdravlje tako i u odnosu na njihov rad i ponašanje. Ovo je zato što oni traže samo zadovoljstvo za svoja srca i impulse svojih strasti, zaboravljajući granice svoje snage. To prouzrokuje sve moguće bolesti i sve moguće vrste patnji kako u unutrašnjim osećanjima tako i u telu, što postaje sve  izraženije kako vreme prolazi.

Ljudi pokušavanju da leče svoje bolesti i greške koristeći svoju inteligenciju i svoje znanje, ali to samo krpi ono što je već nasleđeno defektno ili oštećeno. Tako da čak i ako je to popravljeno, ono i dalje ostaje oštećeno. Ljudi nisu u stanju da otkriju osnovni razlog koji leži u korenu svega onoga što je pošlo pogrešnim putem, jer njihov napor ne ide van toga da koriste svoje misli.

Činjenica je da najopasnije bolesti nisu te vrste da proizvode fizičke simptome, već su one vrste koje leže u karakteru ili unutrašnjoj prirodi jedne osobe. To je mnogo opasnija vrsta bolesti od raka ili tome slično. Bapak će vam to ilustrovati. Od hiljadu ljudi možda samo deset pati od telesne bolesti; ali ako neko ima manu u karakteru koja uzrokuje da on samo traži prednost za sebe i brine samo za svoje preimućstvo i teži totalnom zadovoljenju svojih želja i strasti, on može da povuče hiljade drugih u mizeriju i smrt – kao što se dešava u ratu i drugim nesrećama.

Zaista je paradoks, da se sa jedne strane ljudi brinu o sebi i veoma paze na svoje zdravlje, a sa druge strane podstiču druge da se tuku u ratovima.Tako da su oni spaseni od bolesti, ali umesto toga podležu bolesti rata, što zahteva hiljade i milione žrtava. Kao rezultat toga, u vreme ratova ljudi jedva da znaju značenje dobre volje prema drugom ljudskom biću. Takav je efekat sila koje su van svog mesta u ljudskom biću – one izazivaju ljude da uništavaju jedni druge.

Prema tome najbolji put – put koji treba da pronađemo- je onaj koji omugućava da se ljudski karakter transformiše tako da iskreno počnemo da cenimo ljudski život; da osetimo kako drugi ljudi osećaju bez obzira odakle da su; da spoznamo kako izgleda harmonija u ljudskom životu i da se zna samo za jednog Boga i jednu ljudsku rasu. Zato religije u svojim pravilima ne diskriminišu ljude raznih rasa. Bilo ko da je spreman da prihvati religiju, prihvaćen je i omogućeno mu je da služi Bogu.

Tako da u religiji nema diskriminacije između rasa i drugih grupa; isto je i sa nama u Subudu. U latihanu nema diskriminacije između rasa ili religija, jer bilo koja diskriminacija između ljudskih bića postaće smetnja u našem progresu prema Bogu. Osoba koja drži neku životinju dobro je pazi i čuva da ne bude ugrožena; ali ima priličan broj ljudi koji, ponekad, gledaju na drugog čoveka čak niže nego životinje. Proroci su učili, da ako želiš da budeš voljen i ti moraš da voliš druge ,a isto tako i oni. Najveća smetnja za čoveka nije mržnja upucena Bogu, nego mržnja upućena svojim bližnjima. Ako osoba mrzi, ili ne voli Boga, to nije važno, jer to može lako da se promeni i razjasni. Ali ako oni ne vole druge ljude i druga živa stvorenja, to je mnogo teže, jer to zamračuje  njihova osećanja na jedan mnogo ozbiljniji način.

Zato, u Subudu, u vašem služenju, Bapak bi voleo da gledate na sva živa bića – na svu vašu braću i sestre – kao na same sebe , da budete stvarno kao jedno u osećanjima, stvarno ujedinjeni. Jer srce i svest, koji stalno prave razliku između JA i TI, i koji su pokretani samo nižim silama, silama koje stalno pokušavaju da proizvedu nered u ljudskom životu, tako da se ljudi svađaju jedni sa drugima. To je ono što žele niže sile; da ljudska bića padnu sa svog  pravog položaja tako da niže sile mogu da zauzmu njihovo mesto. To je način i ponašanje nižih sila; one ispunjavaju ljudsko biće tako da bi uspele da ispune svoju volju a da  ljudi  nisu svesni toga. Kako je čitavo čovekovo biće – njegova osećanja, srce i svest – ispunjeno tim silama, nemoguće je da ta osoba shvati realnost ili razume svoje pravo stanje.

Istina je da nema drugog izbora za čovečanstvo u celini, ili za svakog od vas pojedinačno, nego da se vratite Svemogućem Bogu. Uslov da se bude blizu Boga je predavanje, sa strpljenjem, prihvatanjem i željom da se prepusti, kao što su radili proroci – među njima i Isus. Isus je jednom rekao, “Jedinog koga ja volim i kojem sam spreman da žrtvujem svoje telo i dušu je Bog, moj Otac, koga ja služim kako na ovom svetu tako i u životu posle smrti.” Zato Bapak uvek preporučuje da u vašem latihanu imate stvarnu veru, i predate se sa stpljenjem i prihvatanjem, veličini Boga, čiju ste snagu primili – iako za sada samo u maloj meri – na latihanu koji mi praktikujemo.

 Kada se kaže da neka osoba poznaje Boga, ili da je Bog blizu nje, to ne znači da je sva snaga Boga ušla u nju. Ima ljudi koji, zbog svog pogrešnog razumevanja, trvde da su oni sami Bog, da su Allah – da su kreatori ljudske rase i celog univerzuma. Istina je da je Božija snaga koju neko primi i koju može da prihvati u srazmeri sa njegovom vlastitom snagom i u granicama negovog ljudskog kapaciteta. Jer ako bi čitava snaga i realnost Boga ušla u čoveka, sama zemlja bi nestala, jer Božija snaga je veća od svega što je Bog stvorio.

Zbog toga, iako ljudska bića mogu da postignu znanje koje dostiže nebesa, oni i dalje ostaju ljudi i nikada ne mogu biti kao Bog. Jer bez obzira koliko osoba može da bude čista, on ili ona poseduje želje, srce i svest, a priroda tih sposobnosti je da voli da uređuje, menja  i bira sve i svašta. Tako kad bi osoba posedovala snagu moćnu kao Bog, možda bi promenila dan u hiljadu dana, tako da bi mogla da stalno radi i ostvaruje veliki profit. Takve osobe bi volele da se svako klanja pred njima i smatrale bi druge ništa vise nego oruđem ili instrumentima – ono što se desilo u vreme faraona. Faraon, svemogući kralj, smatrao se Bogom, i ponašao se prema drugim ljudima kao prema instrumentima ili oruđu.

Zato nije moguće, i nikada se neće desiti, da se sva Božija snaga nalazi u bilo kom ljudskom biću. Jer po samoj svojoj prirodi ljudska bića poseduju želje, srce i um, dok su svi proroci i rekli da Bog i Božija snaga nisu pod uticajem svetlosti dana ili tame noći ili pod bilo čim drugim. Naprotiv, snaga Boga je u stanju da prodre u sve  što je Bog stvorio.

Prema tome blizina Boga ljudskim bićima, svima vama, je bliža nego bilo šta što vidite, bliža nego bilo šta što čujete i bliža od bilo čega što možete da primite svojim čulima. Istina je da ljudi nisu u stanju da spoznaju Boga i vide Boga jer su ometeni vlastitim viđenjem; oni nisu u stanju da čuju snagu Boga jer su ometeni svojim vlastitim sluhom, kao i svojim ostalim sposobnostima. Tako da kadgod vi probate da mislite o Bogu, vi sami zatvarate put gde bi Bog mogao da očisti vaše misli i učini ih sposobnim da razumete Božiju snagu.

 Bapak upoređuje ovo stanje sa onim od novorođenčeta. Kada je dete tek rođeno ono nema sposobnost da razazna forme ili zvuke ovoga sveta. Dete je još u vrlo bliskom dodiru sa svojim čistim unutrašnjim osećanjima, koja su još uvek u vezi sa njegovom dušom. Zato bebe nekada izgledju srećne, a nekada tužne.

Čim dete počne da vidi forme ovoga sveta, da čuje,da miriše i da oseti atmosferu, malo po malo veza između deteta, njegovih čistih osećanja i njegove duše počinje da se zatvara. Taj proces zatvaranja se nastavlja kako dete počinje da misli i da koristi svoje srce i želje, tako da je na kraju dete  više svesno ovoga sveta nego svog života pre dolaska na ovaj svet, ili svog  vlastitog unutrašnjeg bića.

Zato je Bapak ranije rekao da ljudska bića nisu u stanju da vide snagu Boga jer im smeta njihovo lično viđenje, to jest, sve što su oni videli od momenta kad su bili deca do momenta kada su odrasli. Slično tome, vrlo je teško za ljude da misle o Bogu  svojim mozgom i intelektom, jer sadržina njihovog mozga, srca i osećanja ima samo iskustva koja su doživeli kroz sav svoj život, od detinjstva do starosti.

Prema tome, jasno je da  su tokom celog našeg života uticaji ovoga sveta prodrli vrlo duboko u naše osećanje nas samih. Zato nema drugog puta za naša unutrašnja osećanja da budu osobođena od svega ovoga izuzev putem smrti. Ovaj put se odavno sledi i možda ga još uvek slede oni koji praktikuju semadhi ili meditaciju. Meditacija znači dovesti želje, srce i svest u stanje mirovanja; a doći u ovakvo stanje stvarno znači umreti – otuda izraz: «umreti dok si još na ovom svetu». Na javanskom jeziku ovo se zove mati sajroning urip.

Ovo je toliko teško i duboko da bi bilo vrlo zahtevno za bilo koga danas, posebno za nekoga ko živi ovde u Londonu, da praktikuje ovako nešto; jer sve vreme on bi čuo kako prolaze kola, kako ljudi hodaju, viku dece i glas svoje žene, ili bi se setio da on nije video neki film, i tako dalje. Tako da je izuzetno teško za današnje ljude (da se nose sa ovakvom situacijom) bez Božije pomoći koja je u skladu sa uslovima ljudskog života u današnje vreme.

Osim toga, (meditiranje) nije u skladu sa Božijom voljom za ljudska bića. Bapak će vam to ilustrovati na ovaj način: ako vi primite poklon od Boga i u stanju ste da budete blizu Bogu kroz praktikovanje meditacije – kroz pražnjenje vaših želja, vašeg srca i svesti, i ako živite na nekom izolovanom mestu od sveta – tada ćete nastaviti da živite tako zauvek; i ako bi svi pratili ovaj način života, svet kako ga mi znamo bi opusteo. Ne bi više bilo bioskopa ili aviona, niti velikih zgrada kao što je ova u kojoj smo sada. Ne bi bilo potrebno da ovaj sadašnji svet postoji, jer bi ljudi želeli samo da žive u šumama ili na planinama.

Da vam dam jedan primer toga: Bapak je jednom znao čoveka koji je stvarno bio veoma obdaren; to jest, imao je moć da vidi  budućnost, i da zna stvari koje ne mogu da se razumeju inteligencijom. On je dobio tu snagu kroz praktikovanje nipodištavanja samog sebe; kroz post i odbacivanje svih svojih želja. U to vreme on je još praktikovao ta uzdržavanja, i njegove mogućnosti i svest bile su stvarno ogormne. Ali kasnije on je počeo da provodi puno vremena  sa ljudima iz grada, i počeo da jede hleb, puter i sir; počeo da pije mleko i da jede biskvite i tada su se  njegove izuzetne sposobnosti blokirale. Jasno je da će sposobnosti dobijene preko ove vrste uzdržavanja nestati ako se više ne praktikuju, jer snaga koja se dobija zahteva stalno praktikovanje  posta i ne dozvoljavanja sebi da se spava, zahteva  odricanje od komfora – i nejedenje  putera do kraja života. Tako da ako vi želite da idete ovim putem moraćete da prekinete da jedete hleb, puter, sir i tako dalje. (Smeh)

Međutim, u Subudu, braćo i sestre, mi to primamo voljom Božijom. Mi primamo kontakt sa Božijom veličinom u stanju gde mi i dalje koristimo puter, hleb, sir i tako dalje. Tako ako smo ipak u stanju da primimo ovo od Boga, to znači da ćemo i dalje moći da primamo dok živimo i radimo kao normalni ljudi na ovom svetu.

Neko u Indoneziji jednom je rekao Bapaku: «Bapak, vi ste vrlo čudni; vi još uvek nosite kravatu iako ste vi duhovni čovek i trebalo bi da imate plemenitu dušu. Vi još uvek pušite cigarete i pijete čaj. Ponekada idete u operu i bioskop; ponekada idete i u radnje i slično tome. Ipak sve te stvari se smatraju beskorisnim i zatvaraju put ka Bogu. Zašto vi ne pustite bradu da naraste i uzmete štap kao što drugi učitelji rade, za koje se kaže da su blizu Boga.»

Bapak je odgovorio, «Ah ne; Bapak nije takav. Bapak je po Božijoj volji da bude kao što je Bapak – da pije kafu, da jede puter, hleb i sir, takodje da puši – jer to je ono što ljudi obično rade. To neće zatvoriti moj put ka Bogu, jer Bog želi da budem ovakav. »

Bog je Sve-poznajući i Sve-mudar, i Bog daje ljudima na takav način da oni ne treba da se povlače iz normalnog života. Oni stvarno mogu da prime Božiju veličinu i kontakt sa Božijom snagom sve vreme – kadgod rade svoj posao i u svakom momentu svog života.

Pre mnogo vremena, u doba proroka, oni su nosili dugačke bezoblične haljine koje su bile uobičajene u tom dobu jer tada nije bilo krojača; oni su dopuštali svojim bradama da rastu jer nije bilo berbera. Ali u današnje vreme ima berbera i odličnih krojača koji mogu da prave odlično skrojena odela, koja, na primer, možete da vidite u Harrodsu.Zašto onda ljudi biraju da nose neukusnu odeću? To nije Božija volja. To nije način na koji će osoba postati bliska Bogu. Ne. Pravi način ka tome je čistota srca i svesti. Čovek može da bude lepo obučen, ali ako  njegovo srce nije dobro, on ne može da bude blizu Boga, dok osoba koja možda nije spolja impresivna ali je čista srca –osoba je koja može da bude blizu Boga.

Crno odelo i belo odelo se tradicionalno nose kada ljudi žele da pokažu da su oni dobri, i stvarno su samo simboli. Crna boja predstavlja iskrenost koja nije pod uticajem bilo čega. Crno nema u sebi lepotu, ali sadrži ozbiljnost. Zato se crno odelo obično nosi kada se prisustvuje sahrani ili venčanju. To označava, kako umrla osoba nije više pod uticajem bilo čega;svest onih koji  su prisutni i koji je prate, ne bi trebalo da bude okupirana  mnogim mislima već bi trebalo da služi Bogu, kako bi duša onog koji je umro mogla direktno da se vrati Bogu.

Slično, kada ljudi idu na venčanja obučeni u crno, njihovo odelo označava iskrenost dotaknutu samo nadom da će par  voditi harmoničan život i da će biti zaštićen od uticaja koji ga  napadaju sa svih strana. Jer bi efekat ovakvih uticaja bio  da se prekinu veze koje ujedinjuju dvoje ljudi. Osim toga , to isto uključuje želju da ova zajednica muža i žene neće biti uznemirena spoljnim, odnosno uticajem sveta, tako da oni mogu da dobiju dete koje nije pod tim uticajima i čija  unutrašnja suština je čista i plemenita duša.

Sve te stvari su simboli ljudskog života, koje ćete  moći da razumete  radeći latihan. Na kraju, vi nećete samo da prihvatate običaje a da ne vidite i da niste sigurni šta je istinito i šta je pogrešno, jer ćete biti učeni u vezi svega od strane samog Boga, jer Božija snaga radi u svakome od vas; snaga koja će izneti sve potrebne promene u vama, ispravljajući sve ono što je pogrešno, i popraviti i usavršiti sve ono što je defektno.

Jer greške koje imamo i zbog kojih patimo prožimaju ne samo naše meso i krv, već isto i naše razumevanje i svest; može se reći da čak prodiru i u naše untrašnje biće. Zato stavljanje svega na svoje mesto ne može brzo da se završi; sigurno je da će uzeti mnogo vremena. Vi biste, naravno, voleli da znate i razumete kako da rešite probleme koje imate u sebi što brže možete. Ali Bog zna bolje nego vi, tako da će Bog da radi u vama i garantovati da se to ne obavlja ni sporije ni brže nego što vaša lična snaga dozvoljava. I ako vi pokušate da uz pomoć vašeg srca i svesti ubrzate ono što pirmate, to nasuprot može da vam donese nepoželjna iskustva, znana kao krize.

To je kao kada želite da budete bogati, ali ništa ne radite; tada vaše želje ostaju samo u vašoj glavi, i dok vi sedite i sanjate, vi počinjete da zamišljte kako bi to bilo kada biste bili bogati i u šta biste investirali vaše pare kada biste ih imali u izobilju. Ili je to kao kada kupite loz – za koji, naravno, nije sigurno da će dobiti – i vi počnete da kalkulišete, «Ako moj loz dobije, ja ću kupiti deset kuća blizu puta i iznajmiću ih, i sa ovim prihodom neću morati više da radim; moći ću da putujem, da idem u operu ponekad, i tome slično. »

To je način kako mozak razmišlja; ako mu damo slobodu on će nas okupirati sa svim mogućim glupostima. Zato ne činite to. Samo radite vaš latihan – sve dok ga radite uredno a da vam ne postane dosadno. Jednostavno prihvatite ono što primate i nemojte da osećate poptrebu da  žurite ili da ubrzate proces kako biste više primili. Jer Božiji rad u ljudskom biću je kao otvaranje puta kroz seriju zidova: zid osećanja, zid razumevanja i zid svesti; koji su svi u potpunosti formirani i nastali preko uticaja ovoga sveta. Tako da se Bapak nada da  nećete biti u žurbi da razumete značenje onoga što primate. Jednostavno prihvatite to, jer kada dostignete potreban nivo  vi ćete spontano to razumeti.

Tako, sve to znači da Bog dolazi ispred svega što je početak. Kvaliteti proroka iz davnina mogu da služe kao primer. Osećanja u njihovim srcima bila su otvorena, a isto tako i njihovo razumevanje i svesnost njihove duše, ali ne zato što su to oni želeli ili to studirali. To je došlo kao rezultat Božije milosti, zasnovane na čistoti njihovih srca i iskrenosti u njihovom služenju i veri u Božiju veličinu.

Na ovaj način vi ćete takođe na kraju dostići potreban nivo. I nadam se da ćete to moći da donesete  svetu, sa rezultatom da svet bude ispunjen opstim dobrim stanjem i harmonijom među ljudima koji stvarno služe svome Bogu.

Ovo je kraj Bapakovog govora večeras; nastavak će biti sledeće subote. On se nada da će vam ovo kratko objašnjenje doneti zadovoljstvo. Hvala lepo.

Početna strana       Sadržaj     Pretraživač